Запошљавање

Свакако да кључну улогу и смањењу незапослености има држава. Али како? Сигурно не у бесомучним давањима субвенција за запошљавање по радном месту и то скоро искључиво страним привредним компанијама. Сигурно не статистичким манипулацијама где се Уговор о делу или Привремени и повремени послови сада сматрају запослењем. А свакако не катострофалним бројем одлазака из земље на рад у иностранство.

Посао државе је да првенствено фискалним мерама створи привредну климу и окружење за привредни раст који ће аутоматски довести до отварања нових радних места и повећања запослености. Говорили смо већ у више наврата о плану за сукцесивно смањење пореза и доприноса на рад. Потребно је одмах увести и грејс период на све намете од годину дана за осниваче који први пут покрећу посао, укинути паушална опорезивања и прећи на опорезивање у прихватљивим процентима само зарађеног. Знатно мањи и предвидиви у дужем периоду износи за државна давања на рад и укидање свих парафискалих намета доводе до повећаног прихода и за државу самим тим што знатно већи број плаћа дажбине. Свакоме је у интересу да плати прихватљиве износе за намете на рад и „мирно спава“, само да ти износи не угрожавају егзистеницију породице. Држава коначно мора да испоштује основно правило у пословању да се много више добија ако вам много њих уплати мали износ, него обрнуто како је сада. Држава не сме да буде први и највећи послодавац у земљи. Посао државе је да дугорочно доноси планове развоја и да у складу са тим усмерава образовање и школовање потребне квалификационе структуре.

Међутим, држава мора да има активну улогу у запошљавању ризичних група становништва.