Korupcija

Korupcija je problem koji je prisutan od pamtiveka i sa kojim će se ne samo Srbija nego i celo čovečanstvo i dalje suočavati, u većoj ili manjoj meri. U najvećem broju slučajeva pojam korupcije označava korišćenje javnog položaja u privatne svrhe, gde državni činovnik ne sprovodi ono što je njegov posao, već se upušta u nedozvoljene radnje koje njegov nadređeni teško može (ili neće) da otkrije, stičući na taj način ličnu korist ili korist za sve u lancu korupcije. Međutim, i danas postoje nejasnoće u vezi s tim šta sve ulazi u pojam korupcije (na primer, usvajanje dugoročno štetne politike koja ima cilj da uveća šansu političara da ostane na svom položaju, obično, nije korupcija, iako je po svemu kupovina glasova na veliko), koji su njeni uzroci, kako izmeriti stepen korumpiranosti jednog društva, kako korupcija utiče na performanse privrede i kako (i u kojim slučajevima) može umanjiti ovu pojavu.

Pojam korupcije označava različite stvari u različitim situacijama. Pored korupcije koju susrećemo u javnim ustanovama, korupcija postoji na bezbroj mesta privatnog sektora u svakodnevnom životu. Uspešan pokušaj da se uđe na popularan splav na dan otvaranja bez pozivnice podrazumeva korumpiranje obezbeđenja. Pojam „veza” označava mogućnost da se lakše prođe na mala vrata u mnogim slučajevima, počevši od „preskakanja reda” za najbanalnije plaćanje ili dobijanje obične potvrde, preko ulaska u objekte zatvorenog tipa, pa sve do dobijanja zaposlenja u firmi. Takođe, davanje veće napojnice radi bolje usluge u ugostiteljskim objektima ne povlači odgovornost pred zakonom, iako je reč o korupciji. Korupcija se dosta poistovećuje sa nemoralnim ponašanjem. Iako kršenje zakona jeste nemoralno (bar kada zakoni preslikavaju moral većine), aktivnosti poput „davanja koverte” lekaru za obavljen posao (za koji inače prima platu) smatraju se delom „lepog vaspitanja”. S druge strane, u slučaju kada neko traži novac da ne bi izneo „prljavi veš” neke osobe, ova pretnja se smatra amoralnom, iako nije zakonom zabranjena. Velike nedoumice u praksi vladaju i oko korupcije u politici.

Uzroci i posledice korupcije

Najjednostavnije objašnjenje korupcije na nivou pojedinca koji je sebi prisvojio pravo da traži nadoknadu za obavljanje odgovarajućeg posla u javnim ustanovama krije se u tezi da je apsurdno očekivati da će se pojedinac kojem se omogući da ima moć uzdržati od njene upotrebe. Naravno, ovo je samo pojavna forma fenomena korupcije, dok se njeni uzroci kriju u neadekvatnoj regulativi. Korupcija se ne može javiti u velikom obimu ako nema predimenzionirane države. Državni organi, pod izgovorom da je potrebna intervencija da bi se ispravile nesavršenosti tržišta, zaštitila domaća privreda, očuvao standard stanovništva i slično, vrlo često se mešaju tamo gde im nije mesto, pogrešno usmeravajući resurse. Što je mnogo bitnije, demagogija nosilaca politike ovakvog uplitanja države nadopunjuje se tezom o neprofitnim ciljevima i promoviše se antitržišno ponašanje.
Kada imamo neku firmu koja uživa velike koristi stečenog prava (npr. ekskluzivni snabdevač nekog državnog organa), cena tog prava za firmu postaje ogromna i, po pravilu, znatno veća od formalne naknade koja se plaća državi. Kod subvencija je to još više slučaj, jer se svi bore za nešto što ne košta ništa. U takvoj situaciji birokrate izlaze na scenu tražeći mito u zamenu za pravo, ocenjujući da cena prava ne odgovara njegovoj tržišnoj ceni i stavljajući u svoj džep razliku. Stoga, pojava novih prava pod državnom kontrolom (koncesije, subvencije, dozvole i sl.), kao i rezultirajuća konkurencija za ova prava, dovodi do porasta korumpiranosti. Srbija predstavlja formulu za stvaranje korumpiranog društva, sa sintezom državnog intervencionizma, neefikasnog pravosuđa i prilično autoritarnog poretka.
Korupcija se direktno odražava na ekonomski rast i investicije. Davanje mita da bi se, na primer, došlo do dozvole za rad predstavlja dodatni trošak za firmu (firme su u korumpiranim zemljama takođe izložene i visokim porezima), koji destimuliše želju za investiranjem. Postoji značajna negativna veza između stepena korupcije u nekoj zemlji i stope investicija i stope rasta.
Povezanost korupcije i privrednog rasta može se posmatrati i kao uticaj privrednog rasta na stepen korupcije. Ekonomski rast, na osnovu podataka o najrazvijenijim zemljama, predstavlja faktor smanjenja korupcije. I zaista, razvijene zemlje, kao i neke zemlje u razvoju, pokazuju smanjenje korumpiranosti svojih društava.

Smanjenje korupcije

Smanjenje ili, još pompeznije, iskorevanje korupcije manje-više se stalno apostrofira kao jedan od primarnih ciljeva mnogih vlada. Međutim, rezultati nisu baš tako često u skladu sa najavama. Korupcija ostaje vrlo istrajna, a različite branše nude različite recepte za njeno savladavanje. Pravnici rado ističu da je recept promena zakona koji se tiču ove oblasti, a da je cilj tih promena pooštravanje kaznenih odredbi za prekršioce. Privrednici ističu da je povećanje plata zaposlenih u javnom sektoru, kako bi one bile na nivou zaposlenih u privatnim firmama sa sličnim stepenom odgovornosti, način da se birokratija stimuliše na poštovanje zakona. Ekonomisti uvode u igru konkurenciju na polju davanja usluga javnog sektora. Postojanje alternativnog izbora daje mogućnost da se eskivira birokrata koji traži mito ili da se barem prođe jeftinije, što za posledicu ima pad ukupnog iznosa sredstava utrošenih na korumpiranje. Ipak, parcijalna primena ovih mera ne može doneti značajnije rezultate, jer svako od ovih shvatanja u sebi ima pretpostavku o samonikloj korupciji.
Da bi se pojavile sile koje su u stanju da redukuju korupciju, potreban je privredni rast. Prosperitetne države su u stanju da dovoljno plate svoje činovnike, redukujući im motivaciju za nezakonito ponašanje. Prazna je demagogija pozivanje na moralne vrednosti i sankcije u siromašnim zemljama, a suština je stvaranje utiska da se pravi izazivači korupcije žestoko bore protiv nje. Prosperitet i privredne slobode vode ka staranju jake srednje klase koja će težiti ka političkim slobodama, koje su uslov za stvaranje institucija koje će se stvarno boriti protiv korupcije.

Iznad svega, korupcija nije prvenstveno moralni problem jednog društva, nego racionalni odgovor pojedinaca na uplitanje države u privredu. Osnovu borbe protiv korupcije treba da čini uspostavljanje tržišnih odnosa kako bi se političarima dalo što manje nadležnosti u privredi, jer je nivo korupcije u direktnoj srazmeri sa udelom državne svojine i stepenom regulisanosti privrede.