Корупција

Корупција је проблем који је присутан од памтивека и са којим ће се не само Србија него и цело човечанство и даље суочавати, у већој или мањој мери. У највећем броју случајева појам корупције означава коришћење јавног положаја у приватне сврхе, где државни чиновник не спроводи оно што је његов посао, већ се упушта у недозвољене радње које његов надређени тешко може (или неће) да открије, стичући на тај начин личну корист или корист за све у ланцу корупције. Међутим, и данас постоје нејасноће у вези с тим шта све улази у појам корупције (на пример, усвајање дугорочно штетне политике која има циљ да увећа шансу политичара да остане на свом положају, обично, није корупција, иако је по свему куповина гласова на велико), који су њени узроци, како измерити степен корумпираности једног друштва, како корупција утиче на перформансе привреде и како (и у којим случајевима) може умањити ову појаву.

Појам корупције означава различите ствари у различитим ситуацијама. Поред корупције коју сусрећемо у јавним установама, корупција постоји на безброј места приватног сектора у свакодневном животу. Успешан покушај да се уђе на популаран сплав на дан отварања без позивнице подразумева корумпирање обезбеђења. Појам „веза” означава могућност да се лакше прође на мала врата у многим случајевима, почевши од „прескакања реда” за најбаналније плаћање или добијање обичне потврде, преко уласка у објекте затвореног типа, па све до добијања запослења у фирми. Такође, давање веће напојнице ради боље услуге у угоститељским објектима не повлачи одговорност пред законом, иако је реч о корупцији. Корупција се доста поистовећује са неморалним понашањем. Иако кршење закона јесте неморално (бар када закони пресликавају морал већине), активности попут „давања коверте” лекару за обављен посао (за који иначе прима плату) сматрају се делом „лепог васпитања”. С друге стране, у случају када неко тражи новац да не би изнео „прљави веш” неке особе, ова претња се сматра аморалном, иако није законом забрањена. Велике недоумице у пракси владају и око корупције у политици.

Узроци и последице корупције

Најједноставније објашњење корупције на нивоу појединца који је себи присвојио право да тражи надокнаду за обављање одговарајућег посла у јавним установама крије се у тези да је апсурдно очекивати да ће се појединац којем се омогући да има моћ уздржати од њене употребе. Наравно, ово је само појавна форма феномена корупције, док се њени узроци крију у неадекватној регулативи. Корупција се не може јавити у великом обиму ако нема предимензиониране државе. Државни органи, под изговором да је потребна интервенција да би се исправиле несавршености тржишта, заштитила домаћа привреда, очувао стандард становништва и слично, врло често се мешају тамо где им није место, погрешно усмеравајући ресурсе. Што је много битније, демагогија носилаца политике оваквог уплитања државе надопуњује се тезом о непрофитним циљевима и промовише се антитржишно понашање.
Када имамо неку фирму која ужива велике користи стеченог права (нпр. ексклузивни снабдевач неког државног органа), цена тог права за фирму постаје огромна и, по правилу, знатно већа од формалне накнаде која се плаћа држави. Код субвенција је то још више случај, јер се сви боре за нешто што не кошта ништа. У таквој ситуацији бирократе излазе на сцену тражећи мито у замену за право, оцењујући да цена права не одговара његовој тржишној цени и стављајући у свој џеп разлику. Стога, појава нових права под државном контролом (концесије, субвенције, дозволе и сл.), као и резултирајућа конкуренција за ова права, доводи до пораста корумпираности. Србија представља формулу за стварање корумпираног друштва, са синтезом државног интервенционизма, неефикасног правосуђа и прилично ауторитарног поретка.
Корупција се директно одражава на економски раст и инвестиције. Давање мита да би се, на пример, дошло до дозволе за рад представља додатни трошак за фирму (фирме су у корумпираним земљама такође изложене и високим порезима), који дестимулише жељу за инвестирањем. Постоји значајна негативна веза између степена корупције у некој земљи и стопе инвестиција и стопе раста.
Повезаност корупције и привредног раста може се посматрати и као утицај привредног раста на степен корупције. Економски раст, на основу података о најразвијенијим земљама, представља фактор смањења корупције. И заиста, развијене земље, као и неке земље у развоју, показују смањење корумпираности својих друштава.

Смањење корупције

Смањење или, још помпезније, искоревање корупције мање-више се стално апострофира као један од примарних циљева многих влада. Међутим, резултати нису баш тако често у складу са најавама. Корупција остаје врло истрајна, а различите бранше нуде различите рецепте за њено савладавање. Правници радо истичу да је рецепт промена закона који се тичу ове области, а да је циљ тих промена пооштравање казнених одредби за прекршиоце. Привредници истичу да је повећање плата запослених у јавном сектору, како би оне биле на нивоу запослених у приватним фирмама са сличним степеном одговорности, начин да се бирократија стимулише на поштовање закона. Економисти уводе у игру конкуренцију на пољу давања услуга јавног сектора. Постојање алтернативног избора даје могућност да се ескивира бирократа који тражи мито или да се барем прође јефтиније, што за последицу има пад укупног износа средстава утрошених на корумпирање. Ипак, парцијална примена ових мера не може донети значајније резултате, јер свако од ових схватања у себи има претпоставку о самониклој корупцији.
Да би се појавиле силе које су у стању да редукују корупцију, потребан је привредни раст. Просперитетне државе су у стању да довољно плате своје чиновнике, редукујући им мотивацију за незаконито понашање. Празна је демагогија позивање на моралне вредности и санкције у сиромашним земљама, а суштина је стварање утиска да се прави изазивачи корупције жестоко боре против ње. Просперитет и привредне слободе воде ка старању јаке средње класе која ће тежити ка политичким слободама, које су услов за стварање институција које ће се стварно борити против корупције.

Изнад свега, корупција није првенствено морални проблем једног друштва, него рационални одговор појединаца на уплитање државе у привреду. Основу борбе против корупције треба да чини успостављање тржишних односа како би се политичарима дало што мање надлежности у привреди, јер је ниво корупције у директној сразмери са уделом државне својине и степеном регулисаности привреде.