Javne finansije

Javne finansije su do sada posmatrane kao krut instrument za prikupljanje sredstava i vođenja javne politike. One su bile primarne u odnosu na privrednu aktivnost, što je odražavalo pogrešno shvatanje da je javna potrošnja važnija od privatne (uključujući ulaganja), a po karakteru su bile uniformne i statične. Reforma podrazumeva promene u svim pomenutim tačkama.
Prvo, javne finansije ne mogu biti primarne u odnosu na privrednu aktivnost, jer je privreda izvor dohotka, a javne finansije su postojeći servis. Otuda privatna potrošnja uživa primat u odnosu na javnu.
Drugo, javne finansije ne smeju biti sfera aktivnosti odvojena od privrede, već interaktivne i u funkciji posredne podrške privrednoj aktivnosti. Naravno, država ne treba da ima direktnu ulogu u privredi, već promene u javnim finansijama prvenstveno moraju biti izvođene s obzirom na posledice koje imaju za privredu.
Javne finansije – javni fondovi, budžet i vanbudžetska državna potrošnja – verovatno spadaju u one delove kojima je dalja reforma najpotrebnija. Ukupnu javnu potrošnju s treba svesti na 35% BDP, tako što će se budžetski prihodi koji su posledica rasta BDP umesto u potrošnju preusmeriti u smanjivanje poreskih opterećenja. Potrebno je promeniti filozofiju na kojoj javne finansije počivaju. One nisu svrha same sebi ili izvor renti, već resurs za finansiranje male i efikasne države, a samo izuzetno i nekih usluga.
Novi sistem javnih finansija zasnivao bi se na jednostavnosti, malom broju poreza i jedinstvenim poreskim stopama bez izuzeća. Osnove na kojima bi sistem počivao bile bi srednjoročna uravnoteženost budžeta, transparentnost, jasnost, pravičnost i prikupljanje sredstava iz realnih izvora. Reforma sistema javnih finansija treba da bude usmerena na smanjenje poreskih stopa što bi dovelo do umanjenja izbegavanja plaćanja poreza uključenjem sive ekonomije u regularne tokove i prevođenjem dela naturalne proizvodnje u tržišnu.
Poreski sistem treba da bude jednostavan, javno poznat u svim detaljima, kredibilan i stabilan. On bi stvorio uslove za što je moguće veći prelazak sa direktnih na indirektne poreze. Indirektni porezi su usmereni na potrošnju, lakše se sakupljaju i neutralni su po karakteru. Potrebno je ukinuti porez na sve oblike štednje i ulaganja, a prebacivati ga na potrošnju, čime se stimulišu štednja i ulaganja. Takođe, na dobit koja se investira u Srbiji ne bi se plaćao porez, što ima važniji efekat za ulaganja nego javne finansije.
Popunjavanje poreske prijave, bilo elektronski ili u papirnoj formi, mora biti jednostavno, i brzo ne sme oduzimati dragoceno vreme niti građanima niti privredi, a postupak bi uz odgovarajuće uputstvo morao biti razumljiv za svakog građanina..
Penziono i zdravstveno osiguranje. Penziono osiguranje bi postepeno sa PAYG sistema bilo prevedeno na kombinaciju penzija iz budžeta i privatnog osiguranje, gde bi osiguranik imao mogućnost da bira između više osiguravajućih kompanija. U prelaznom periodu, deficit bi se finansirao prodajom državne imovine ili njenim rentiranjem, a deo koji se finansira iz budžeta postepeno bi se smanjivao. Izbor između državnog i privatnog zdravstvenog osiguranja bio bi dobrovoljan i bilo bi urađeno jasno razdvajanje fondova i pružalaca zdravstvenih usluga.
Neformalni porezi. Neformalno državno oporezivanje moguće je sprečiti jedino ako se smanji moć koju danas ima država i donošenjem valjanih antikorupcijskih zakona. Smanjenje uticaja političara na privredu ostvariće se privatizacijom, jasnim definisanjem pravila igre koja ukidaju diskreciona prava političara i državnih službenika, jednostavnošću ulaska u biznis, reformom sudstva i smanjenjem uloge strukovnih udruženja. Suzbijanje neformalnih poreza mafije, poput reketa, treba da budu jedan od prioriteta državne politike.
Javne finansije (budžet republike, gradova, opština i Vojvodine, javni fondovi, neformalni državni porezi) u Srbiji obuhvataju nešto više od 45% BDP. Tolika državna potrošnja je sama po sebi prepreka većim ulaganjima i bržem privrednom rastu. Čak i kada bi sve ostalo što predviđamo moglo da se realizuje, sama visina državne potrošnje bila bi dovoljna da obeshrabri većinu ulaganja.
Na budžet otpada veći deo javnih finansija u odnosu na javne fondove. Umesto da država radi mnogo poslova i da ih osrednje obavlja, treba je ograničiti na manji broj državnih funkcija koje bi se odvijale valjano. Na rashodnoj strani treba smanjiti izdatke.
Carine. Sniženje prosečne carinske stope na manje od 3%, ili još bolje na nulti nivo (osim za poljoprivredu, u prvo vreme), usloviće prilagođavanje postojećih domaćih preduzeća s i omogućiti privredi da se na dugoročno optimalan način uklopi u međunarodnu podelu rada. Drugi bitan kolosek je reforma Uprave carina, koja bi obuhvatala smanjenje mogućnosti za korupciju putem minimalizacije koristi od izbegavanja plaćanja PDV na uvezenu robu, s jedne strane i pooštravanja sankcija, s druge. Carinska služba (u saradnji sa pograničnom policijom) treba prevashodno da sprečava obavljanje nedozvoljenih poslova, jer šteta koja nastaje na taj način može uništiti cele industrijske grane. Taj posao će joj biti olakšan time što će niski porezi učiniti ogromnu većinu roba u Srbiji jeftinijom nego što je u okolnim zemljama.
Vancarinske barijere. Vancarinske barijere su u Srbiji formalno gotovo potpuno ukinute (kvote i dozvole). Preostale vancarinske barijere moraju nestati, a glavni pravac reformi treba da bude smanjenje neformalnih barijera koje su rezultat korupcije u državnim službama i delovanja uvozničkih lobija.