Јавне финансије

Јавне финансије су до сада посматране као крут инструмент за прикупљање средстава и вођења јавне политике. Оне су биле примарне у односу на привредну активност, што је одражавало погрешно схватање да је јавна потрошња важнија од приватне (укључујући улагања), а по карактеру су биле униформне и статичне. Реформа подразумева промене у свим поменутим тачкама.
Прво, јавне финансије не могу бити примарне у односу на привредну активност, јер је привреда извор дохотка, а јавне финансије су постојећи сервис. Отуда приватна потрошња ужива примат у односу на јавну.
Друго, јавне финансије не смеју бити сфера активности одвојена од привреде, већ интерактивне и у функцији посредне подршке привредној активности. Наравно, држава не треба да има директну улогу у привреди, већ промене у јавним финансијама првенствено морају бити извођене с обзиром на последице које имају за привреду.
Јавне финансије – јавни фондови, буџет и ванбуџетска државна потрошња – вероватно спадају у оне делове којима је даља реформа најпотребнија. Укупну јавну потрошњу с треба свести на 35% БДП, тако што ће се буџетски приходи који су последица раста БДП уместо у потрошњу преусмерити у смањивање пореских оптерећења. Потребно је променити филозофију на којој јавне финансије почивају. Оне нису сврха саме себи или извор ренти, већ ресурс за финансирање мале и ефикасне државе, а само изузетно и неких услуга.
Нови систем јавних финансија заснивао би се на једноставности, малом броју пореза и јединственим пореским стопама без изузећа. Основе на којима би систем почивао биле би средњорочна уравнотеженост буџета, транспарентност, јасност, правичност и прикупљање средстава из реалних извора. Реформа система јавних финансија треба да буде усмерена на смањење пореских стопа што би довело до умањења избегавања плаћања пореза укључењем сиве економије у регуларне токове и превођењем дела натуралне производње у тржишну.
Порески систем треба да буде једноставан, јавно познат у свим детаљима, кредибилан и стабилан. Он би створио услове за што је могуће већи прелазак са директних на индиректне порезе. Индиректни порези су усмерени на потрошњу, лакше се сакупљају и неутрални су по карактеру. Потребно је укинути порез на све облике штедње и улагања, а пребацивати га на потрошњу, чиме се стимулишу штедња и улагања. Такође, на добит која се инвестира у Србији не би се плаћао порез, што има важнији ефекат за улагања него јавне финансије.
Попуњавање пореске пријаве, било електронски или у папирној форми, мора бити једноставно, и брзо не сме одузимати драгоцено време нити грађанима нити привреди, а поступак би уз одговарајуће упутство морао бити разумљив за сваког грађанина..
Пензионо и здравствено осигурање. Пензионо осигурање би постепено са PAYG система било преведено на комбинацију пензија из буџета и приватног осигурање, где би осигураник имао могућност да бира између више осигуравајућих компанија. У прелазном периоду, дефицит би се финансирао продајом државне имовине или њеним рентирањем, а део који се финансира из буџета постепено би се смањивао. Избор између државног и приватног здравственог осигурања био би добровољан и било би урађено јасно раздвајање фондова и пружалаца здравствених услуга.
Неформални порези. Неформално државно опорезивање могуће је спречити једино ако се смањи моћ коју данас има држава и доношењем ваљаних антикорупцијских закона. Смањење утицаја политичара на привреду оствариће се приватизацијом, јасним дефинисањем правила игре која укидају дискрециона права политичара и државних службеника, једноставношћу уласка у бизнис, реформом судства и смањењем улоге струковних удружења. Сузбијање неформалних пореза мафије, попут рекета, треба да буду један од приоритета државне политике.
Јавне финансије (буџет републике, градова, општина и Војводине, јавни фондови, неформални државни порези) у Србији обухватају нешто више од 45% БДП. Толика државна потрошња је сама по себи препрека већим улагањима и бржем привредном расту. Чак и када би све остало што предвиђамо могло да се реализује, сама висина државне потрошње била би довољна да обесхрабри већину улагања.
На буџет отпада већи део јавних финансија у односу на јавне фондове. Уместо да држава ради много послова и да их осредње обавља, треба је ограничити на мањи број државних функција које би се одвијале ваљано. На расходној страни треба смањити издатке.
Царине. Снижење просечне царинске стопе на мање од 3%, или још боље на нулти ниво (осим за пољопривреду, у прво време), условиће прилагођавање постојећих домаћих предузећа с и омогућити привреди да се на дугорочно оптималан начин уклопи у међународну поделу рада. Други битан колосек је реформа Управе царина, која би обухватала смањење могућности за корупцију путем минимализације користи од избегавања плаћања ПДВ на увезену робу, с једне стране и пооштравања санкција, с друге. Царинска служба (у сарадњи са пограничном полицијом) треба превасходно да спречава обављање недозвољених послова, јер штета која настаје на тај начин може уништити целе индустријске гране. Тај посао ће јој бити олакшан тиме што ће ниски порези учинити огромну већину роба у Србији јефтинијом него што је у околним земљама.
Ванцаринске баријере. Ванцаринске баријере су у Србији формално готово потпуно укинуте (квоте и дозволе). Преостале ванцаринске баријере морају нестати, а главни правац реформи треба да буде смањење неформалних баријера које су резултат корупције у државним службама и деловања увозничких лобија.