Privreda

Privredni sistem mora biti zasnovan na principima efikasnosti, konkurencije i privatnog vlasništva. Socijalizam i njegovi derivati su pokazali da državna privreda ne funkcioniše. Političar koji hoće da privređuje i misli da zna gde treba uložiti novac, treba da ide u privredu. Najbolje će privrednim resursima upravljati onaj ko ih poseduje. Postoji samo jedan razlog zbog koga su privatna preduzeća efikasnija od državnih – u njima za nemar i neodgovornost postoji ozbiljna sankcija. Kada na konkurentskom tržištu privatno preduzeće napravi loš proizvod, kupci ga kazne odlaskom kod konkurencije. Ako želi da preživi na tržištu, proizvođač mora da se više potrudi; ako se ne trudi, mora da zatvori preduzeće. To je osnovni mehanizam koji stvara privredni rast, kvalitet i odgovornost. Takav mehanizam je neizbežan ako želimo da imamo jaku privredu koja će omogućiti rast životnog standarda i društvo vertikalne pokretljivosti i jednakih šansi. Dominantno državno vlasništvo i državna privreda i politika subvencija odabranih privatnih preduzeća, stvara siromaštvo.
Daleko najveći poslodavac u Srbiji su domaće porodične firme i poljoprivredna gazdinstva. Porodični biznis je kičma svake ekonomije. Fokus ekonomske politike mora biti domaća privreda. Strani investitori, velike firme i banke su dobrodošli, ali se oko njih ne gradi ekonomska politika. Oni imaju resurse i snaći će se u svakom sistemu. Sistem mora da bude okrenut ka porodičnom biznisu.
Siva ekonomija iznosi 30% BDP-a. Svi poslodavci moraju da plaćaju sve poreze i doprinose. Ali porezi najpre moraju da budu razumni. Ne postoji poreska administracija koja će uterati nerazumne poreze. Zalažemo se za smanjenje poreza i nameta na rad do onog nivoa do kojeg će svakom poslodavcu biti prihvatljivo da prijavi svakog radnika i plati mu penziono i zdravstveno.
Smanjenje javne potrošnje je neophodno na svim nivoima i ciljna javna potrošnja konsolidovane države Srbije je 35% BDP. Možemo trošiti samo ono što zaradimo. Zaduženost Srbije treba da bude 45-60% BDP, s tim da je gornja granica maksimum u vreme krize i dostiže se isključivo merama rasterećenja privrede, a donja granica se dostiže u vreme ekspanzije. Građani znaju mnogo bolje kako da potroše i rasporede novac nego država i neimenovani državni službenici. Ne želimo da javne prihode trošimo na partijsko zapošljavanje, subvencije preduzećima koja ne rade, investitore koji traže povlastice. Rezultati ovakve politike su svuda oko nas.
Svi monopoli su loši. Neki manje, neki više. I državni monopoli su loši. Privatni monopoli su mnogo gori od državnih. Prirodni monopoli treba da budu u državnim rukama. Zdrava i jaka konkurencija je osnov slobodne tržišne ekonomije. Bez nje imamo eksploataciju celog društva od strane malog broja ljudi.
Rešenje naših ekonomskih problema nisu ni industrijalizacija, ni subvencionisanje, ni pomoć države, ni strani investitori. Rešenje su građani, inovatori i preduzetnici, njihove ideje i napori u jednom uređenom, pravno sigurnom društvu. Kada sistem bude dobar za naše građane, strani investitori će sami doći. A koja delatnost i industrija su budućnost Srbije, pokazaće nam sami privrednici kad im stvorimo uslove.
Da bi neko ozbiljno ulagao u Srbiju prvo je potrebno da sami građani ove zemlje počnu da ulažu u nju, bilo u banke, akcije ili u privatni biznis. Onda će doći i stranci, bez da moraju da prave tajne i za građane Srbije štetne dogovore sa vladom. Poboljšanje poslovnog okruženja znači unapređenje uslova za poslovanje:
• Potpuna zaštita privatnih vlasničkih prava
• Snižavanje poreza, a posebno poreza i doprinosa na najniže plate
• Predvidljivost poreskog opterećenja za paušalce
• Potpuno poresko rasterećenje start – up poduhvata
• Sloboda ugovora
• Sloboda ulaska u biznis i izlaska iz njega
• Smanjenje potrebnih (elektronskih) papira za pokretanje biznisa
• Smanjenje vremena potrebnog za izdavanje dozvola za rad na jedan dan
• Neograničena mogućnost kupovina nekretnina
• Odsustvo skrivenih mehanizama kojima se otežava poslovanje pri otpočinjanju i obavljanju biznisa
• Efikasna dodela upotrebnih dozvola
• Pojednostavljenje administrativnih procedura za odvijanje posla
• Jednostavni uslovi za transfer dobiti i raspolaganje sredstvima na računu firme
• Jednostavni i brzi postupci za odlučivanje o privrednim sporovima (i sprovođenje presuda, tj. izvršenje odluka arbitraža i sudova).
Nove firme. Osnivanje preduzeća ne bi smelo trajati duže od jednog dana i zahtevalo bi popunjavanje jednostavnog formulara i plaćanje takse za troškove registracije od najviše 1 evra. Razlog je vrlo jednostavan: mnogi koji imaju preduzetničkog duha i poslovne ideje ne raspolažu velikim fondovima. Osim u slučaju delatnosti koje zahtevaju ispunjavanje specijalnih uslova, kao što je trgovina vojnom opremom, preduzeće bi za svoju delatnost samo imalo „sve aktivnosti koje nisu u suprotnosti sa zakonom“. Ukinula bi se i ograničenja vezana za broj radnika, kapitalni cenzus za većinu delatnosti (osim eventualno za osiguranje ili bankarstvo), obaveza da preduzeće ima fizičko sedište, kao i diskriminacija pravnih lica koja plaćaju više cene telefona, struje i komunalnih usluga od onih koje plaćaju fizička lica.
Veliki broj novoosnovanih domaćih privatnih firmi (eng. start-ups), a ne subvencijama privučena direktna strana ulaganja, najvažnije su za ekonomski uspeh. Osim znatnog poboljšanja poslovnog okruženja, ne postoji drugi način da se veliki broj pojedinaca motiviše za ulazak u preduzetništvo i osnivanje firmi. Domaća privatna ulaganja veća su od stranih u uspešnim tranzicionim zemljama, ali je njihov stepen efikasnosti manji. Znatan uspon domaćih služi kao test za strana ulaganja, koja su efikasnija i bolje integrisana u međunarodno tržište. Zato u najuspešnijim zemljama tranzicije preko 80% izvoza otpada na direktna strana ulaganja (DSU). Nivo DSU bez subvencija je otuda ključni test uspešnosti reforme. Ulaganja države ili netržišnih institucija (Svetska banka, EBRD, itd.) mnogo manje su značajna za prosperitet i blagostanje.
Denacionalizacija. Iako postoje neki razlozi protiv denacionalizacije (npr. opterećenje za javne finansije; vraća se oduzeta imovina, a pojedincima se ne mogu nadoknaditi životi, povrede i narušene karijere) smatramo da je treba obaviti. Trošak denacionalizacije treba podmiriti prihodima od privatizacije i prodajom koncesija. Da bi trošak denacionalizacije bio što niži, povraćaj imovine potrebno je vršiti u naturi gde god je to moguće.