Привреда

Привредни систем мора бити заснован на принципима ефикасности, конкуренције и приватног власништва. Социјализам и његови деривати су показали да државна привреда не функционише. Политичар који хоће да привређује и мисли да зна где треба уложити новац, треба да иде у привреду. Најбоље ће привредним ресурсима управљати онај ко их поседује. Постоји само један разлог због кога су приватна предузећа ефикаснија од државних – у њима за немар и неодговорност постоји озбиљна санкција. Када на конкурентском тржишту приватно предузеће направи лош производ, купци га казне одласком код конкуренције. Ако жели да преживи на тржишту, произвођач мора да се више потруди; ако се не труди, мора да затвори предузеће. То је основни механизам који ствара привредни раст, квалитет и одговорност. Такав механизам је неизбежан ако желимо да имамо јаку привреду која ће омогућити раст животног стандарда и друштво вертикалне покретљивости и једнаких шанси. Доминантно државно власништво и државна привреда и политика субвенција одабраних приватних предузећа, ствара сиромаштво.
Далеко највећи послодавац у Србији су домаће породичне фирме и пољопривредна газдинства. Породични бизнис је кичма сваке економије. Фокус економске политике мора бити домаћа привреда. Страни инвеститори, велике фирме и банке су добродошли, али се око њих не гради економска политика. Они имају ресурсе и снаћи ће се у сваком систему. Систем мора да буде окренут ка породичном бизнису.
Сива економија износи 30% БДП-а. Сви послодавци морају да плаћају све порезе и доприносе. Али порези најпре морају да буду разумни. Не постоји пореска администрација која ће утерати неразумне порезе. Залажемо се за смањење пореза и намета на рад до оног нивоа до којег ће сваком послодавцу бити прихватљиво да пријави сваког радника и плати му пензионо и здравствено.
Смањење јавне потрошње је неопходно на свим нивоима и циљна јавна потрошња консолидоване државе Србије је 35% БДП. Можемо трошити само оно што зарадимо. Задуженост Србије треба да буде 45-60% БДП, с тим да је горња граница максимум у време кризе и достиже се искључиво мерама растерећења привреде, а доња граница се достиже у време експанзије. Грађани знају много боље како да потроше и распореде новац него држава и неименовани државни службеници. Не желимо да јавне приходе трошимо на партијско запошљавање, субвенције предузећима која не раде, инвеститоре који траже повластице. Резултати овакве политике су свуда око нас.
Сви монополи су лоши. Неки мање, неки више. И државни монополи су лоши. Приватни монополи су много гори од државних. Природни монополи треба да буду у државним рукама. Здрава и јака конкуренција је основ слободне тржишне економије. Без ње имамо експлоатацију целог друштва од стране малог броја људи.
Решење наших економских проблема нису ни индустријализација, ни субвенционисање, ни помоћ државе, ни страни инвеститори. Решење су грађани, иноватори и предузетници, њихове идеје и напори у једном уређеном, правно сигурном друштву. Када систем буде добар за наше грађане, страни инвеститори ће сами доћи. А која делатност и индустрија су будућност Србије, показаће нам сами привредници кад им створимо услове.
Да би неко озбиљно улагао у Србију прво је потребно да сами грађани ове земље почну да улажу у њу, било у банке, акције или у приватни бизнис. Онда ће доћи и странци, без да морају да праве тајне и за грађане Србије штетне договоре са владом. Побољшање пословног окружења значи унапређење услова за пословање:
• Потпуна заштита приватних власничких права
• Снижавање пореза, а посебно пореза и доприноса на најниже плате
• Предвидљивост пореског оптерећења за паушалце
• Потпуно пореско растерећење старт – уп подухвата
• Слобода уговора
• Слобода уласка у бизнис и изласка из њега
• Смањење потребних (електронских) папира за покретање бизниса
• Смањење времена потребног за издавање дозвола за рад на један дан
• Неограничена могућност куповина некретнина
• Одсуство скривених механизама којима се отежава пословање при отпочињању и обављању бизниса
• Ефикасна додела употребних дозвола
• Поједностављење административних процедура за одвијање посла
• Једноставни услови за трансфер добити и располагање средствима на рачуну фирме
• Једноставни и брзи поступци за одлучивање о привредним споровима (и спровођење пресуда, тј. извршење одлука арбитража и судова).
Нове фирме. Оснивање предузећа не би смело трајати дуже од једног дана и захтевало би попуњавање једноставног формулара и плаћање таксе за трошкове регистрације од највише 1 евра. Разлог је врло једноставан: многи који имају предузетничког духа и пословне идеје не располажу великим фондовима. Осим у случају делатности које захтевају испуњавање специјалних услова, као што је трговина војном опремом, предузеће би за своју делатност само имало „све активности које нису у супротности са законом“. Укинула би се и ограничења везана за број радника, капитални цензус за већину делатности (осим евентуално за осигурање или банкарство), обавеза да предузеће има физичко седиште, као и дискриминација правних лица која плаћају више цене телефона, струје и комуналних услуга од оних које плаћају физичка лица.
Велики број новооснованих домаћих приватних фирми (енг. старт-упс), а не субвенцијама привучена директна страна улагања, најважније су за економски успех. Осим знатног побољшања пословног окружења, не постоји други начин да се велики број појединаца мотивише за улазак у предузетништво и оснивање фирми. Домаћа приватна улагања већа су од страних у успешним транзиционим земљама, али је њихов степен ефикасности мањи. Знатан успон домаћих служи као тест за страна улагања, која су ефикаснија и боље интегрисана у међународно тржиште. Зато у најуспешнијим земљама транзиције преко 80% извоза отпада на директна страна улагања (ДСУ). Ниво ДСУ без субвенција је отуда кључни тест успешности реформе. Улагања државе или нетржишних институција (Светска банка, ЕБРД, итд.) много мање су значајна за просперитет и благостање.
Денационализација. Иако постоје неки разлози против денационализације (нпр. оптерећење за јавне финансије; враћа се одузета имовина, а појединцима се не могу надокнадити животи, повреде и нарушене каријере) сматрамо да је треба обавити. Трошак денационализације треба подмирити приходима од приватизације и продајом концесија. Да би трошак денационализације био што нижи, повраћај имовине потребно је вршити у натури где год је то могуће.