Poljoprivreda

Poljoprivreda je trenutno najveći poslodavac. Nepuna dva miliona građana živi skoro isključivo od poljoprivrede. Danas se u Srbiji samo 60% poljoprivrednog zemljišta koristi se za intezivnu poljoprivrednu proizvodnju. Sadašnja poljoprivredna gazdinstva svedena su na okućnice i na porodičnu ekonomiju. Dalja neumoljivost statistike ukazuje na to da danas prosečno poljoprivredno gazdinstvo čini 1,2 člana.
Ključni problem je posedovna struktura i velika usitnjenost parcela. Prosečna veličina indvidualnog gazdinstva iznosi tek par hektara, a gazdinstva koja poseduju manje od deset hektara čine 94,5% ukupnog broja gazdinstava. Na ovako malim posedima, čije parcele pritom nisu ukrupnjene, jako je teško organizovati pravu poljoprivrednu proizvodnju.
Neodgovarajuća agrarna politika decenijama unazad dodatno je dovela do smanjenja veličine zemljišnih poseda. Usitnjavanje je bilo najizraženije u drugoj polovini XX veka, u decenijama kada se individulani proizvođač stavljao u podređeni položaj u odnosu na zemljoradničke zadruge i državna (društvena gazdinstva). Broj malih poljoprivrednih gazdinstava smanjuje, pod uticajem demografskih procesa, migracija na relaciji selo-grad, jačanja krupnog kapitala u poljoprivredi i razvojnim ograničenjima malih gazdinstava (hroničan nedostatak kapitala i akumulacije, nepovoljne kreditne linije, nedostupnost tržišta i niske cene poljoprivrednih proizvoda). Sve ovo dovelo je do toga da na ovim gazdinstvima dominira tradicionalna, ekstenzivna, slabo produktivna i često nerentabilna proizvodnja. Mala veličina poljoprivrednog poseda direktno utiče na povećanje troškova proizvodnje, a samim tim i do nekonkurentnosti na ionako nestabilnom tržištu. Sa nesigurnom proizvodnjom i još nesigurnijim tržišnim viškovima, srpski poljoprivredni proizvođač je doveden u situaciju da posegne za “smanjenjem” rizika proizvodnje, to jest za svaštarenjem. Pritom, prosečna starosna dob iz godine u godinu raste, a sa njom raste i nemogućnost aktivnijeg učešća u poljoprivrednim tokovima. Tako imamo sve više i više neobrađenih površina, sve više i više parloga, što je proizvelo drastično smanjivanje broja poljoprivrednih gazdinstava, a da pritom nije dovelo do ukrupnjavanja poseda.
Ekonomski značaj ovih gazdinstava u raskoraku je sa njihovim potencijalnim mogućnostima, jer veličina poseda ili parcele ne mora nužno da bude prepreka za efikasno bavljenje poljoprivredom, kada je reč o proizvođačima ratarskih i delom voćarskih kultura. Naime, postoji niz mogućnosti za izradu politike održivog razvoja poljoprivrede u ruralnim sredinama i na mikro parcelama. A za to je, pored kadrovske stručnosti, potrebna i politička volja za donošenje takvih višedecenijskih strategija. Takođe, udruživanje malih proizvođača u poljoprivredne zadruge, bilo da su one sektorske ili geografske, može doneti ukrupnjen nastup na tržištu, a to znači i bolje uslove kod nabavke repromaterijala i bolje uslove kod plasmana proizvoda. Umesto u subvencije po hektaru podrška treba da ide kroz kapitalizaciju zadruga, čime bi se rešila pitanja plasmana, čuvanja proizvoda, nabavke i koiršćenja mehanizacije.
Budžetom za 2019. godinu država je predvidela subvencije za poljoprivredu u iznosu od 350 miliona eura ili 3,3% ukupnih budžetskih rashoda. Podeljeno sa broj gazdinstava ili brojem hektara, pomoć je daleko od dovoljne, a najveći problem je što je veliki deo nje socijalna pomoć za staračka domaćinstva, odnosno „socijalna pomoć za velike sisteme“.