Пољопривреда

Пољопривреда је тренутно највећи послодавац. Непуна два милиона грађана живи скоро искључиво од пољопривреде. Данас се у Србији само 60% пољопривредног земљишта користи се за интезивну пољопривредну производњу. Садашња пољопривредна газдинства сведена су на окућнице и на породичну економију. Даља неумољивост статистике указује на то да данас просечно пољопривредно газдинство чини 1,2 члана.
Кључни проблем је поседовна структура и велика уситњеност парцела. Просечна величина индвидуалног газдинства износи тек пар хектара, а газдинства која поседују мање од десет хектара чине 94,5% укупног броја газдинстава. На овако малим поседима, чије парцеле притом нису укрупњене, јако је тешко организовати праву пољопривредну производњу.
Неодговарајућа аграрна политика деценијама уназад додатно је довела до смањења величине земљишних поседа. Уситњавање је било најизраженије у другој половини XX века, у деценијама када се индивидулани произвођач стављао у подређени положај у односу на земљорадничке задруге и државна (друштвена газдинства). Број малих пољопривредних газдинстава смањује, под утицајем демографских процеса, миграција на релацији село-град, јачања крупног капитала у пољопривреди и развојним ограничењима малих газдинстава (хроничан недостатак капитала и акумулације, неповољне кредитне линије, недоступност тржишта и ниске цене пољопривредних производа). Све ово довело је до тога да на овим газдинствима доминира традиционална, екстензивна, слабо продуктивна и често нерентабилна производња. Мала величина пољопривредног поседа директно утиче на повећање трошкова производње, а самим тим и до неконкурентности на ионако нестабилном тржишту. Са несигурном производњом и још несигурнијим тржишним вишковима, српски пољопривредни произвођач је доведен у ситуацију да посегне за “смањењем” ризика производње, то јест за сваштарењем. Притом, просечна старосна доб из године у годину расте, а са њом расте и немогућност активнијег учешћа у пољопривредним токовима. Тако имамо све више и више необрађених површина, све више и више парлога, што је произвело драстично смањивање броја пољопривредних газдинстава, а да притом није довело до укрупњавања поседа.
Економски значај ових газдинстава у раскораку је са њиховим потенцијалним могућностима, јер величина поседа или парцеле не мора нужно да буде препрека за ефикасно бављење пољопривредом, када је реч о произвођачима ратарских и делом воћарских култура. Наиме, постоји низ могућности за израду политике одрживог развоја пољопривреде у руралним срединама и на микро парцелама. А за то је, поред кадровске стручности, потребна и политичка воља за доношење таквих вишедеценијских стратегија. Такође, удруживање малих произвођача у пољопривредне задруге, било да су оне секторске или географске, може донети укрупњен наступ на тржишту, а то значи и боље услове код набавке репроматеријала и боље услове код пласмана производа. Уместо у субвенције по хектару подршка треба да иде кроз капитализацију задруга, чиме би се решила питања пласмана, чувања производа, набавке и коиршћења механизације.
Буџетом за 2019. годину држава је предвидела субвенције за пољопривреду у износу од 350 милиона еура или 3,3% укупних буџетских расхода. Подељено са број газдинстава или бројем хектара, помоћ је далеко од довољне, а највећи проблем је што је велики део ње социјална помоћ за старачка домаћинства, односно „социјална помоћ за велике системе“.