Образовни систем

Ако се осврнемо на период од скоро 20 година у ком се говорило о реформама образовног система, реч реформа више не би смела да се изговори, већ би након толиких година требало да говоримо искључиво о унапређењу образовања. Ипак, чини се да се свако министарство просвете врти у круг немоћно да се коренито опрости од застарелих модела како методолошки, тако и кадровски. Нове генерације жртве су спорих иновација у образовању, а несклад између тога каква су нам занимања и вештине потребни за будућност, а шта нам услуга образовања пружа, требало би да нас брине и индивидуално и колективно.

Земље које се према свим мерењима сврставају у оне које се могу похвалити најбољим образовним системом започеле су своју реформу од унапређења професије предметних и разредних наставника и васпитача. Иако терет није само на онима који пружају услуге образовања и просветитељства, неспорно је да је на њима највећа одговорност.

Странка модерне Србије сматра да најпре треба унапредити програме који школују наставни кадар, а затим континуирано радити на даљем развијању стручних компетенција и вештина наставника. Иницијално образовање наставника оскудно је посебно када је реч о практичној настави. Опште је познато да предметни наставници заврше факултет са свега једним одржаним пробним часом у некој школи. Тек на мастер студијама могу се стећи додатне вештине, свакако недовољне да неко одлучује о даљој образовној судбини будућих генерација. Селекција наставног кадра готово да и не постоји, а неретко се дешава да у школама завршавају људи који никада нису желели да раде тај посао, али су се тамо задесили због неповољних услова на тржишту рада. Ово је посебно изражено када је реч о стручним школама.

Закључак је да треба почети са променом иницијалног образовања и пажљивим одабиром људи који се баве овом професијом. Треба вратити некадашњи углед наставничке професије. Како би се омогућило да се најквалитетнији људи одлучују за наставничку професију, потребна је и адекватна мотивација која не подразумева нужно финансијски моменат, који свакако није занемарљив. Пракса земаља које имају најбоље образовне системе је показала да је далеко већа мотивација могућност да се утиче на садржај курикулума и обезбеђивање флексибилности да наставници сами модификују методе извођења наставе.

Свака образовна политика мора да крене од питања какав исход очекујемо, за шта спремамо децу и колико ће им школовање помоћи да у потпуности остваре своје потенцијале, без обзира који су. До сада су одговори на сва ова питања били или погрешни или недоречени. Свака стратегија образовања и васпитања се заснивала на томе шта је то што нам треба данас уместо одговора на питање какви нам људи требају сутра. И зато је свака стратегија пропадала још у моменту њеног доношења.

Странка модерне Србије нуди одговор на сва три питања: Требају нам самосвесни и мислећи појединци који ће критички посматрати своју околину и знати да се прилагоде све бржим променама у друштву, који ће моћи да се изборе са великим количинама информација и да преузму одговорност за своју будућност. Ово се постиже постављањем добрих темеља, а то су предшколско образовање и основна школа.

Референтна међународна тестирања, као што су ТИМСС и ПИСА, очигледно указују да су деца у Србији у нижим разредима основне школе на нивоу или изнад просека својих вршњака у другим земљама у писмености, математици и природним наукама, док у вишим разредима долази до проблема, што се касније прелива на средње школе. Градиво је обимно, често праћено лошим уџбеницима, а деца се подстичу да уче податке напамет и понављају за добру оцену, уместо логичког закључивања и повезивања различитих знања. Учитељи и учитељице решавају ове проблеме тако што прилагођавају програм и имају више времена да се посвете деци, јер поседују ширу слику о индивидуалним могућностима сваког ученика. Преласком у више разреде губи се ова могућност јер су предметни наставници фокусирани само на свој предмет, често немају времена да се довољно посвете деци, а први циљ им је испуњење задатог програма и курикулума.

Решење за ово је растерећење градива и измена у начину оцењивања ђака и бодовања наставника. Репетитивне задатке и учење треба максимално смањити, а деца треба да се подстичу да што више сама закључују и коментаришу нове информације, да им се указује на логичке грешке, а не само чињеничне. Број часова проведених у школи смањити избацивањем “обавезних изборних предмета”, а подстицати читање и изражавање својих мисли и усмено и писаним путем. Омогућити наставницима ширу аутономију у прлагођавању градива и избору коришћене литературе. Подстицати наставнике да се активно укључе у израду уџбеника и курикулума. На овај начин, након завршетка основне школе добија се млад човек који зна да размишља, да своје мисли преточи у реченицу и да се критички односи према свему што га окружује. Тек тада је спреман да одлучи о својој будућности, усмеравању кроз средњу стручну школу или припрему за високо образовање у гиманзији.

Средњошколско образовање мора постати обавезно као и основна школа. Ниво потребних знања и вештина који је потребан модерном човеку превазилази образовање које се стиче у основној школи, а увођењем обавезног средњег образовања држава би преузела обавезу да се стара о подизању тог образовног нивоа.

Средње стручне школе треба променити у правцу стицања што бољег практичног знања увођењем занатских образовних профила прилагођених раду у микро и малим предузећима. Њихове курикулуме обогатити изборним предметима који ће обухватити предузетничке и информатичке вештине како би сваки ученик могао да прилагоди своје образовање тако да након завршетка школовања може самостално да послује и сналази се на тржишту.

Четворогодишње средње стручне школе поделити у два дела по две године тако да се након две године ученик може определити за предмете који ће му омогучити даље усмерење, односно, да ли ће наставити стручно усавршавање и оспособљавање за рад у струци или ће се усмерити ка нешто ширем образовању потребном за одлазак на студије. За потребе оваквог опредељивања направити систем тестирања који би пролазили само они који желе да се усмере ка студирању како би се проверило да ли испуњавају минималне услове за то. Тиме би се смањио и притисак који деца имају приликом завршетка основне школе јер им лоши резултати на малој матури превише утичу на даље школовање, а самим тим и на будућност. Финансијска писменост је насушна потреба друштва што би такође требало да се изучава у средњим школама.

Систем високог образовања је већ годинама у озбиљној кризи, а разлози се могу наћи и унутар и изван самог система. Спољашњи разлози су пад вредности знања у српском друштву, девалвација диплома и распрострањена корупција приликом запошљавања. Унутрашњи проблеми високог школства се огледају у лоше спроведеном преласку на тзв. Болоњски систем на свим нивоима студија и отпор и инертност професорског кадра да се прилагоди новим трендовима. С друге стране, финансирање универзитета се врши по броју студената, а не по квалитету студија или потреби за одређеним занимањима и стручњацима. Ово додатно дестимулише наставнике на универзитету, јер се пролазност на испитима узима као једини или макар најважнији критеријум у раду у настави.

Ове проблеме треба решавати екстерном евалуацијом и рангирањем универзитета. Национално акредитационо тело (НАТ), односно пре тога Комисија за акредитацију и проверу квалитета (КАПК), очигледно није урадила довољно да се са сигурношћу може тврдити да су сви акредитовани факултети и смерови довољно добри да гарантују потребан ниво знања свршених студената. Највећи проблем је био утицај Министарства просвете на одлуке о акредитацији и преиначавање донетих одлука КАПК. Због тога, с једне стране треба одстранити Министарство из одлучивања о акредитацији, а са друге стране, позвати више рецензената из иностранства да учествују у акредитацији, те повећати удео оцене који се тако добија. Овим би се аутоматски повећала независност НАТ-а, а оцена о испуњености услова за акредитацију имала би већу тежину и значај и могла би да се користи за рангирање универзитета и факултета.

Основна јединица управљања у високом образовању мора бити универзитет, а не факултети како је тренутно у Србији. Таквим укрупњавањем би се повећала ефикасност финансирања, а истовремено би се омогућила боља повезаност између факултета и мобилност студената. Тако би студенти студирали на универзитету и могли би да бирају изборне предмете са других факултета истог универзитета, што је и основа “Болоње”, чиме би се смањила потреба за практично истим или сличним департманима на више факултета.

Даље, на нивоу универзитета се може боље видети колики су стварни трошкови факултета по сваком студенту, а то би био и критеријум за распоређивање новца. Тренутно је пракса да се издвајају иста средства по студенту без обзира која врста факултета је у питању, а уписна политика се води на основу броја оних који желе да упишу неки факултет, а не на основу стварних потреба друштва и тржишта рада. Овим би се избегао парадокс да технички и природно-математички смерови имају проблема са финансирањем, јер им је извођење квалитетне наставе скупо, док највеће буџете имају усмерења са ниском ценом наставе по једном студенту, где се онда вишак новца прелива у плате наставника.

Такође, универзитет, а преко њега посредно и држава, би могао да подстиче уписивање дефицитарних занимања, као и по државу критичних важних струка и усмерења, а која су сада слабо финансирана. Наравно, факултетима треба оставити слободу да упишу онолики број студената колико је предвиђено акредитацијом, а да цену школарине самофинансирајућих студената самостално формирају у складу са својом политиком и стањем понуде и потражње својих смерова.

Образовање је једно од основних људских права и са тим не сме и не може бити калкулисања. Оно мора бити доступно свој деци на територији Србије без обзира на место где живе, националну и верску припадност, материјалне услове, здравствено стање и физички или ментални инвалидитет који имају. Зато фокус са финансијске ефикасности образовног система и висине апсолутног износа новца у буџету који се за њега издваја треба пребацити на критеријум доступности, тј. да ли су сва деца обухваћена образовним системом.

Србија је држава која убрзано губи становништво и зато морамо омогућити да сваки грађанин ове државе испуни свој потенцијал и пружи максимум без обзира на област свог деловања, а на добробит целог друштва. Само тада ће се сваки динар уложен у образовање вишеструко вратити и неће бити посматран као трошак, већ као исплатива инвестиција у будућност.