Здравство

Према Euro Health Consumer Индексу (ЕХЦИ), Србија спада у средњу категорију земаља у погледу свеукупног квалитета здравственог система. Србија је 2018. године заузела солидно 18. место у друштву 35 посматраних европских земаља.

У погледу права и информисаности пацијената оцењени смо са 108 од максималних 125 бодова. Када је реч о доступности и времену чекања на одређене услуге, оцењени смо са 200 од 225 бодова, што је добар резултат који говори да смо смањили време чекања на доступне услуге. У погледу разноликости услуга и њиховог захватања свеукупне популације, имамо свега 57 од 125 могућих бодова, јер не уводимо нове услуге и територијално не допиремо до свих пацијената. Стога смо лоше оцењени у погледу исхода (189 од могућих 300 бодова) иако имамо стручан, али не и довољан медицински кадар.

Управљање здравственим установама, поред лекарских, захтева познавање финансија, управљање инвестицијама, психолошке вештине потребне за управљање људским ресурсима и друга правна и економска знања. Менаџмент у здравству је струка за себе и закон је то коначно препознао, али образовни систем тек треба да понуди квалитетније програме. Специјалистички курсеви на којима ће се образовати партијски вршиоци дужности испуниће форму, али не и суштину.

Политика непланског, готово стихијског пријема кандидата на специјалистичке студије донела нам је неуједначеност у одобреним специјализацијама у којима су предњачиле “елитне” специјализације (нпр. кардиологија) и мањак специјалиста у другим, такође важним гранама медицине. Истовремено имамо екстремно презасићење специјализација у финансијски лукративним гранама медицине које нису здравствено приоритетне, као што су пластична и естетска хирургија.

Лоша кадровска политика и улепшано обавештавање јавности о стварном стању нашег здравственог система произвели су константан пад угледа и статуса здравствених радника, којима се често неосновано пребацује да закидају осигуранике. Због тога су здравствени радници неретко мета вербалних, па чак и физичких насртаја од стране незадовољних и неадекватно информисаних пацијената.

Најважнији исход српског здравственог система је очекивани животни век у Србији који је испод европског просека. У погледу канцерогених обољења, инциденца нам је нижа од многих европских земаља и то јасно демистификује политички експлоатисане заблуде о осиромашеном уранијуму. Али, висока нам је стопа смртности од канцерогених обољења. Касно откривамо због слабе превентиве, па лошије лечимо, пре свега управо због касног откривања, донекле и због недоступности најсавременијих метода и лекова. Слаба превентива, закаснела дијагностика и недоступност лечења заједнички су узроци и у домену кардиоваскуларних болести. Слично је и са преко 9.000 оболелих од мултипле склерозе који немају право на адекватно и правовремено лечење, чиме постају терет друштву, уместо да му активно допринесу.

Није непознато решење многих развијених здравствених система по којем је одређена превентива прописана као обавезна, а право на финансирање лечења губи се уколико је болест последица свесне одлуке пацијента да прескочи обавезни превентивни преглед. Такве идеје вреди подржати јер је улагање у обавезну превентиву исплативије од каснијег скупог и вероватно неуспешног лечења.

Најновије измене здравствених закона донеле су додатну централизацију. Локалне самоуправе, све и да могу, више не одлучују ни о чему. Кључне одлуке доносе се у Министарству здравља, централно се одлучује о буџету, запошљавању, опремању и које услуге ће се где пружати, што има неповољан утицај на доступност и обим здравствених услуга (нпр. специјалистичких, секундарних) у локалним самоуправама.

Централизација успорава реаговање на променљиве локалне потребе. Показатељ тога је да скоро 40% становништва и 54% територије у Србији није покривено хитном медицинском помоћи. Телемедицина и нове технологије би могле донети неке здравствене услуге у периферне крајеве у којима је економски неодрживо успоставити их у пуном обиму.

Потребна нам је потпуна интеграција приватне и државне здравствене праксе. Државни пружаоци здравствених услуга су уска грла на многим позицијама. Мањак капацитета грађани додатно финансирају плаћањем приватне праксе. Процењује се да се у Србији 40% пружених здравствених услуга плаћа директно из џепа корисника, а 60% се врши простим показивањем здравствене књижице.

Мањак капацитета државне праксе често се вештачки прави да би се генерисала тражња истих услуга код истих лекара у њиховој приватној пракси. Зато је тај мањак, било да је стваран или вештачки генерисан, предуслов коруптивног понашања медицинског особља. Зато је и за сузбијање корупције у здравству корисно приватну праксу потпуно интегрисати у јединствени систем здравствене заштите.

Услуга пружена у државној пракси мора здравствени систем коштати једнако колико иста таква услуга кошта у приватној пракси. За крајњег корисника мора постати потпуно свеједно хоће ли здравствену услугу са својом здравственом књижицом добити у приватној или у државној здравственој установи. Где год да је добио услугу, њено финансирање мора ићи по унапред прописаним нормативима и ценовницима, из истог извора.

Интеграција приватног и државног здравства креирала би тржиште и лојалну конкуренцију и смањила потребу медицинског особља да одлази из земље.

Чланство у ЕУ подразумева способност државе чланице да свим својим грађанима под једнаким условима омогући здравствену заштиту свуда у ЕУ. Србија ће морати да подигне здравствену заштиту на ниво да, нпр, и Холанђанин и грађанин Србије у Београду добију исту услугу као у Берлину.

Моделе добрих пракси можемо пронаћи у Швајцарској, Холандији, Норвешкој, Шведској, Финској и Данској. Искуства ових земаља показују да је Бизмарков модел супериоран у односу на Бевериџов, те да системи са могућношћу избора између више финансијских провајдера и пружалаца здравствених услуга, профитних или непрофитних, државних или приватних, дају боље исходе.

Наш негује неке недостатке које показује британски систем заснован на Бевериџовом моделу, по којем су и финансијер и пружалац здравствених услуга под истим кровом, у једној државној организацији која броји преко пола милиона запослених, што њено управљање чини немогућом мисијом и што је чини подложном политичким утицајима. Зато и имамо дупло већи проценат немедицинског особља у односу на признате глобалне стандарде (27 – 30%, у односу на оптималних 9 – 14%).

Јасно је у којим областима нам требају побољшања. Исходи су нам слабији јер су нам превентива, куратива и обим и разноврсност медицинских услуга лоши (нпр. не иновирамо довољно увођењем нових здравствених услуга и лекова на терет РФЗО). Ако поправимо ове области, поправићемо и економски фелер система по којем су нам улагања у здравствену заштиту превелика, с обзиром на исходе у лечењу.

Ово не значи да треба да издвајамо мање, већ да оно што издвајамо недовољно исходује излечењима. Већа издвајања увек су добродошла јер увек има нових услуга, метода и лекова да се пружи грађанима на терет РФЗО и да се више категорија становништва безусловно укључи у здравствени систем. При дну смо по издвајањима за здравствену заштиту по глави становника. Новац, правилно употребљен, дефинитивно поправља исходе због финансирања најбољих стручњака, опреме и метода, као и због пријема пацијената већ са благим индикаторима. То за последицу има раније отпочињање лечења и боље исходе.

Зато фискални приоритети Владе, после неколико узастопних година масивног финансирања набавке војне и полицијиске опреме, морају бити другачији. Без здравих грађана нема ни здраве привреде, ни здравог и јаког друштва.