Европска Унија

Европска Унија је најзначајнији трговински партнер Србије, у Европској Унији велики број људи са нашим пасошима је нашао посао или започео бизнис, ЕУ је тржиште које је барем 300 пута веће од српског и кључно тржиште за српске производе и услуге и кључни инвеститор у Србији, ЕУ је заједница која се заснива на вредностима тржишне демократије… све ово је довољан разлог да је чланство Србије у ЕУ цивилизацијски посао стварања Србије на Западу.
Улазак у ЕУ није процес где се може прескочити иједан корак, није скуп лепих жеља него предан рад на мењању друштва. Такође није довољно рећи „европска Србија“, него треба градити европске вредности у свим областима у Србији. Чланство није циљ сам по себи, него је доказ да је нека земља постала део европске цивилизације и прихватила европске вредности.
Такође, обзиром да је снажна реформа и унапређење слобода и владавине права у Србији током наредних седам година нереалистично због дубине тог процеса, то следи да је за Србију рационално да уђе у Унију. Земље Уније су боље уређене од Србије када су у питању све кључне области, а пре свега владавина права, тржишна привреда и демократија. Да би ушла у Унију, Србија би знатно морала да унапреди постојећа решења. Општа структура добитка и губитка Србије услед уласка у Унију била би иста као и код других земаља Источне Европе које имају много брже стопа раста БДП од Србије.
Евентуални останак Србије изван Уније из свих других разлога изузев оног заснованог на изузетно снажној реформи био би ризичан и скупљи него улазак у Унију. Ова процена непогодности уласка Србије у ЕУ могла би да се промени само у случају већих промена на горе у Унији које би довеле до изласка неких земаља из Уније или чак до њеног распада. Тај развој догађаја још увек није вероватан, без обзира на новија збивања у Унији.

Однос према Европској унији и европским интеграцијама данас јесте једина права црвена линија раздвајања у српској политици. Не однос према протестима, бојкоту скупштине, појединих медија и „медија“. Не ни било која друга линија коју је неко самопрокламовао, самопрогласивши се за морално супериорног да одређује ко је правоверан, а ко је лажан.

Зашто? Због свега што ЕУ као мировни пројекат представља.

Због залагања за владавину права без које нема инвестиционе климе, а без које смо осуђени само на инвеститоре плаћене субвенцијама из сопственог џепа. Инвеститоре који онда нашим новцем праве нелојалну конкуренцију домаћим предузетницима, кочећи развој тржишта и осуђујући нас на јефтина радна места, ниске додате вредности и ниског образовног профила.

Због залагања за сузбијање ендемске корупције и организованог криминала на којем од замрзнутих регионалних конфликата профитирају само националисти и стабилоктате свих боја у властима државица западног Балкана.

Због друштва знања. Због улагања у образовање. Због екологије.

Због субвенција пољопривреди које су у ЕУ много веће од наших.

Због залагања за оснаживање свих независних регулаторних и надзорних институција које треба грађанима да врате заробљену државу и све њене институције.

Због свеукупних реформи на европској агенди које без бриселког штапа никада ни једна власт у Србији не би спровела, јер тиме губи могућност неуставне и незаконите узурпације свемоћи над осиромашеним и застрашеним грађанима и нејаком привредом.

Бонус за еурослептике и хинт новим европским комесарима:

Уместо попустљивости и компромиса са стабилократама у погледу европских вредности зарад краткорочних политичких циљева, ЕУ треба да буде доследнија и управо више да условљава, уз пооштрене и постојане критеријуме у процесу реформи у Србији. Тиме ће и код куће отклонити скепсу према проширењу. И да не дозвољава никоме да се иза ње заклања камуфлажним реформама. Ова власт само на то реагује. На штап. Не и на шаргарепу. Знају они. Новчаник им је на западу. Срце им је можда више на истоку, али памет није превише разапета и води се парама.

На ЕУ је и обавеза да нађе у Србији праве савезнике са којима ће грађане у ово уверити.