Рађај синове – како је држава (као и увек) окривила жене

Док су талибани прекривали фотографије жена у Кабулу, овде у Србији је министар за бригу о породици Ратко Дмитровић покушавао да “прекречи” своју изјаву о улози жена у негативном природном прираштају – “Није до вас у оних десет одсто, а у 90 одсто јесте”, рече он женама. И тако је још једном изазвао оправдан бес пошто су се жене осетиле оптужено за овакву демографску слику Србије јер како то не рађају по троје, четворо деце и не желе да живе на селу, да им деца возе трактор а оне узгајају поврће?

“Жене су доживеле потпуну слободу. Да буде академик, најбољи математичар, економиста, да се оствари на сваком пољу. Шта ми тој жени, ми мушкарци, ми друштво, држава, треба да дамо да би она донела одлуку да роди треће дете?”, упитао је министар.

После бурних реакција, јер не само да је Дмитровићева изјава увредљива за жене, није ни тачна и само додатно демотивише и повећава већ пољуљано поверење у пронаталну политику владе чији је министар део, он је покушао да је појасни, наводећи да је извучена из контекста и да је само желео да покрене причу “шта још могу да понуде женама”, не би ли рађале раније. Рекао је да је “жена та која је главна у данашњем друштву” и да она одлучује да ли ће и колико деце имати.

Али је онда наставио у истом маниру: “Ово што су ме напали, ја сам мало проверавао, ту углавном има жена са једним дететом, или оне које немају ниједно. Дакле они једноставно не дозвољавају да се о томе разговара.”

Жене нису главни кривци за демографску слику ни у Србији ни у свету. Пад наталитета је светски тренд па је глобална стопа фертилитета нешто испод 2,5 деце по жени. У последњих 50 година глобална стопа фертилитета се преполовила. У предмодерно доба та стопа је износила од 4,5 до 7 деце по жени и била је уобичајена. У то време веома висок морталитет у младости држао је раст становништва под контролом.

Модернизација је променила свет, еманципација и образовање и веће учешће жена на тржишту рада, мања смртност деце, контрацепција (према студији из 2010. године, пилула је била одговорна за најмање 40 посто пада стопе фертилитета након 1960-их у Сједињеним Државама), планирање рађања… део су тога. И то није ништа лоше.

Из изјава министра Дмитровића избија патријархат. Он се поставља као “заштитник” а заправо замера женама све оно на чему су годинама радиле и за шта су се бориле.

“Министар Дмитровић не крије да прижељкује већи утицај патријархата, а и кад покуша да сакрије, он то не уме. Само то перфидно сваљивање кривице на жену којој он замера што је ето почела да ради и што се едуковала и не седи код куће као домаћица, не сади парадајз и шаргарепу и рађа по минимум троје деце, јесте нешто из чега се то може наслутити. Он се упорно вади како жели да заштити жену, иако је објективно нико осим њега и не напада, па нема ни потребе да је штити. На крају, еманципацију жена би морала да прати и еманципација мушкараца. То значи веће укључивање у породичне обавезе и преузимање оних традиционално ‘женских’ послова – од одржавања домаћинства, до бриге о деци, чиме би се олакшао живот запослених мајки које су се усудиле да пожеле и каријеру. Зашто о томе никад не говори министар?”, каже Татјана Мацура из Удружења “Маме су закон”.

Додаје да није тачно ни да су га “напале жене које немају или имају једно дете”, већ су критику на његову јавну изјаву као јавног функционера, на шта би већ морао да се навикне, упутила углавном родитељска удружења или она која окупљају жене које желе да постану мајке и боре се за измене Закона за финансијску подршку породица са децом, а које због лоших закона који су на снази у овој држави немају прилику да се охрабре да постану мајке или се не осећају довољно економски сигурно.

“Његова изјава је погрешна на неколико нивоа. Извлачећи се из својих претходних изјава сваки пут се закопава још више. Последње на које би требало сваљивати одговорност због све горе демографске слике су жене, јер низ околности од ратова деведесетих, па све до данас – једне апсолутно правне и економске несигурности, доводи до тога да се породице у најрепродуктивнијем периоду свог живота одлучују да оду одавде. Млади људи не могу да дођу до посла који је стабилан и сигуран или добијају послове на којима је њихов рад мање вреднован, те од тог рада не могу себи да приуште ни проширење породице или, са друге стране, добијају отказе након порођаја јер се и они закони који су на снази не поштују. У таквој општој атмосфери најмања је кривица жена. Држава сноси највећу одговорност због тих миграција. Поставља се питање шта држава чини да такве миграције спречи – шта чини да мотивише оне породице које још нису отишле да остану овде, започињу своје послове или оне које су отишле, да се врате.”

Људи су данас у потрази за бољим животом, да имају сигурност и живе у уређеном друштву и правној држави, једноставно желе да уживају у животу. Шта је ту лоше? Али ево како је то видео министар: “Од једне позиције у којој је дете било центар света, дошли смо захваљујући том цивилизацијском ходу да дете више није ни близу врха. Превладао је хедонизам”, казао је Дмитровић. “Није више сан младих да имају четворо деце, него ‘Имаћу две куће, јахту, путоваћу по свету'”, истакао је он и додао да финансијска ситуација није утицала на депопулацију.

Већина богатих земаља бележи пад наталитета, док у сиромашнијима он расте. Очекује се да ће се популација у 23 земље – укључујући Шпанију и Јапан – преполовити до 2100, пише ББЦ. Године 1950. жене су у животу имале у просеку 4,7 деце. Истраживачи са Института за здравствену метрику и евалуацију Универзитета у Вашингтону показали су да се глобална стопа плодности скоро преполовила на 2,4 у 2017. години – а њихова студија, објављена у часопису Ланцет, предвиђа да ће до 2100. године пасти испод 1,7.

Осврћући се на Дмитровићеву изјаву о разлозима за (не)рађање, Татјана Мацура каже да је егзистенцијални страх главни разлог што долази до двоумљења или одустајања од проширења тек формираних породица – да ли ћете моћи да прехраните дете, да ли ћете моћи да платите школовање, приуштите неке додатне активности својој деци у 21. веку су потпуно легитимна питања. Када је у питању одлука о трећем, четвртом и сваком следећем детету, ти страхови су мање изражени.

Просечан број деце по породици у Србији је према последњим статистичким подацима 1,6. Највише има породица које имају једно или двоје деце, а најмање је породица са троје и четворо деце. Око 1,5 процената породица у Србији има четворо деце.

“Узимајући управо у обзир чињеницу да је просечан број деце по породици 1,6, акценат свих пронаталних политика би морао да буде фокусиран на породице које чекају своје прво или друго дете, а не на породице које чекају своје треће или четврто дете. И неке много богатије државе у односу на Србију, државе које су нам ту у региону, које су нам и културолошки много ближе, улагале су у подршку породицама са троје и четворо деце које у глобалу нису помогле у порасту наталитета. Учимо на њиховим грешкама. То наравно не значи да заговарам да се породицама са троје или четворо деце укида подршка, већ да се обухват буџета за пронаталне политике повећа, односно да издвајамо већи проценат БДП-а у ове сврхе, чиме би се стекли услови за већу подршку за породице које очекују прво или друго дете”, појашњава Мацура.

Ко су жене/породице које се одлучују да роде треће дете? Иако не постоје истраживања, према женама које се јављају Удружењу, Татјана Мацура каже да су то породице које одлуку углавном доносе независно од финансијске подршке државе. “Рецимо, јавила нам се жена која прима накнаду у износу од 3500 динара месечно и сигурна сам да то није износ који може да мотивише било кога да шири породицу. Што ће рећи да су неки други фактори довели до те одлуке.”

Пад наталитета је тренд присутан свуда у свету. И док неке државе то могу да изнесу, наша не може. “Имамо тренд пада наталитета и тренд пораста броја пензионера. Та диспропорција данас проблематична је за сутрашњи економски опстанак”, напомиње Мацура.

Керолин Хартнет, демографкиња и социолошкиња са Универзитета у Јужној Каролини, каже за Популар Сциенце да ако имате низак или негативан прираштај становништва, можете имати смањење броја становника, “а то је довело до слабијег раста БДП-а у прошлости”.

Подизање деце је скупо. УСДА је 2015. године проценило да би просечна америчка породица потрошила 233.610 долара на подизање детета до седамнаесте године не укључујући трошкове четворогодишње универзитетске дипломе. Рађање деце такође доводи до могућности да се изгуби плата: за просечну 26-годишњу Американку 2014. одузимање пет година за подизање деце коштало би 467.000 долара изгубљених плата.

У 2020. години рођено је мање беба, а забележен је већи број умрлих него 2019. године, показују подаци Републичког завода за статистику. Број живорођених у Србији за период од јануара до децембра 2020. године износи 61.693, а у односу на исти период претходне године, када је укупан број износио 63.484, бележи се пад од 1.791 односно за 2,8 одсто.

У Србији је прошле године живело чак 600.000 људи мање него 2002. године, рекао је Дмитровић и нагласио да то значи да је наша земља за мање од две деценије изгубила готово десет одсто становништва и да је настављен забрињавајући тренд депопулације.

А онда је ту и прича о селу на којој се види све лицемерје као и у случају породица које имају више од четворо деце које садашњи закон не препознаје.

Министар Дмитровић упорно жели да створи осећај кривице код оних људи који живе у граду и имају за његове појмове мањи број деце него што би требало да имају, каже Татјана Мацура. Он је истакао да је “нама демократски крах кренуо пражњењем села“. Једна од мера јесте, како истиче Дмитровић, да се направи баланс у развоју градова и неких руралних средина. Објаснио је да можемо да имамо ситуацију у наредним годинама да сви пређу да живе у градовима. “Имамо најмању родност у пограничним пределима“, рекао је, као и да држава ради на побољшању инфраструктуре, односно да имају све што имају у граду, и да се ради на унапређивању тамошњих туристичких потенцијала.

Међутим, не бави се истовремено дубљом анализом због чега људи одлазе са села. Причу о повратку младих на село и остајање мора да прати и модернизација села.

“Као што је неопходно да се модернизују градови и велике општине, тако је неопходна и модернизација села у смислу да се, колико је год то могуће, ради на едукацији оних који се баве пољопривредом како би њима даље живот био лакши, да се средства за субвенције које држава упорно гура као помоћ страним ’инвеститорима’ усмере на оне који се баве пољопривредом. Данас је политика државе према развоју села демотивишућа за сваког младог човека, због чега су унутрашње миграције са села у веће општине и градове неминовне. Подршка државе своди се на процену где има више гласача, како би им се инвестиције током четворогодишњег мандата највише капиталисале. Да се не лажемо, највише се улаже тамо где је највећи број гласача”, закључује Татјана Мацура.

У већини богатих земаља, а посебно у урбаним срединама, каже Керолин Хартнет, економија је главни разлог што жене имају све мање деце. “Оно што видимо у богатим земљама јесте да су наталитети обично испод онога што људи кажу да желе”, каже она. “Тако је тешко имати децу. Нема подршке.”

Само у прошлој години, суочен са економском кризом коју је изазвала пандемија ЦОВИД-19, амерички наталитет пао је за 4 одсто, на нешто више од 3,6 милиона, најниже од 1979. године.

Смањење стопе наталитета није стварно добро или лоше, каже Керолин Хартнет – то је једноставно знак модерности. “То се само дешава”, каже она, “и, знате, то је у реду.” Демографске промене се могу планирати, додаје, а уз довољно планирања „можда бисте могли имати снажну економију са мање људи него што сте то могли у прошлости. Није као да је једино решење повећање наталитета по сваку цену”.

Најважнија ствар о којој треба размишљати у будућности, каже она, јесте да су структуре постављене тако да људи могу да имају животе које желе, било да то значи двоје деце, или без деце, или цео фудбалски тим. “Како владе могу да помогну људима да избегну децу када их не желе и да им помогну да имају децу када то желе?”, пита Керолин Хартнет. “Ово су заиста важна питања. Скоро да нема ништа важније од тога.”

Пише: Ана Митић, Недељник

Дијалог власти и опозиције – састанак Мацуре и Дачића

Татјана Мацура, копредседница Странке модерне Србије састаће се данас са Ивицом Дачићем, председником Народне скупштине и предати му предлоге измена и допуна неких изборних закона који ће утицати на побољшање изборних околности у Србији.

Измене које Странка модерне Србије предлаже односе се на смањење броја потребних потписа за регистроване странке и коалиције странака, забрану учешћа групама грађана на републичким изборима због потенцијалних финансијских малверзација, гарантовано учешће особа са инвалидитетом на свим изборним листама и обезбеђивање адекватне приступачности на дан гласања, ограничавање финансија за потребе кампање како не бисмо поновили искуство да онај ко има највише новца тај и добија изборе, као и неизоставно питање слободе медија и равноправног представљања свих политичких организација и појединаца.

Састанак ће се одржати у Народној скупштини у 11 часова.

СМС: У четвртак наставак разговора са учесницима дијалога уз посредовање Европског парламента

Копредседница Странке модерне Србије, Татјана Мацура састаће се у четвртак у 10 часова у седишту Делегације ЕУ са представницима Европског парламента путем видео позива и разговарати о наставку међустраначког дијалога који би морао да доведе до бољих изборних услова.

Мацура ће представити захтеве Странке модерне Србије који се могу поделити у три групе: администрација, финансије и стање у медијима. Такође, указаће представницима ЕП колико је важно да њихово посредовање буде неутрално у односу на све учеснике дијалога.

Група грађана – скоро па савршен бизнис модел за излазак на републичке изборе

Ближе се избори. Председник државе најавио је, поред редовних председничких и београдских избора, и превремене парламентарне изборе. Власт која грађане засипа новцем и једнократним наградама и опозиција која обећава куће од чоколаде, прозоре од мармеладе и неизоставну лустрацију јасни су весници изборног пролећа 2022. године. Захуктавање кампање очекује се на јесен.

Неће овај текст бити о листама, коалицијама, лидерима или дијалозима, чему сте ових дана изложени са свих медијских страна. Биће ово текст о начину на који се може кандидовати група људи која жели да мења услове у којима живи и ради и зашто је важно да мењамо начин на који то чине, како појединцима то не би био само изговор за добар бизнис потез.

Према важећим законима наше државе постоје два начина кандидовања. Први начин је више него јасан и свима познат – преко политичких странака. Други формат је нешто конфузнији, широј јавности мање познат у детаљима, али једноставног назива – група грађана. Разлике између ова два формата се огледају у неколико важних момената: начину регистровања и управљачкој структури, медијском заблуђивању, условима под којима излазе на изборе и најважније – коришћењу средстава која за кампању и након пређеног цензуса стижу из републичког буџета.

Пре него што појасним сваку од ових ставки и разлоге због којих мислим да групе грађана не би смеле да излазе на републичке изборе, морам да нагласим да сам у разговору са законописцима добила јасан одговор да је увођење група грађана као могућег формата за излазак на изборе имао за циљ да се поједностави учешће грађана на локалним изборима и да никада није постојала намера да се овај формат прелије на републички ниво. Но, како то законописац није јасно нагласио и ограничио, остаје нам да чекамо јасније измене закона које ће спречити потенцијалне злоупотребе на републичком нивоу.

Такође, да не би неко ко чита овај текст помислио да сам лицемерна, посебно ако се сети да сам била народна посланица изабрана управо на листи једне групе грађана у чијем сам оснивању и учествовала, ово пишем не само као неко ко дубље промишља о оваквим проблемима, већ и као неко ко има непосредно негативно искуство са овим начином организовања. Онима који би да се након читања овог текста детаљније упознају са овом темом и документима које поседујем стојим на располагању и могу ме контактирати директно преко друштвених мрежа. Овде се, колико је то могуће, нећу бавити детаљима.

За почетак, за регистровање политичке странке према важећим законима наше државе потребно вам је најмање 10.000 исправно оверних изјава грађана и око 50.000 евра да тај процес логистички заокружите. Уз то морате написати програм, одредити се идеолошки и вредносно, написати статут и друге страначке акте, отворити рачун у банци и према финансијама имати однос скоро као и свако друго правно лице. Одлуке у вези политичког деловања се доносе на нивоу страначких органа.

Група грађана је форма која се региструје само за потребе изласка на изборе. За групу грађана је довољно да се 10 особа састане код нотара и потпише споразум о формирању групе грађана за чију оверу је потребно издвојити тек неколико хиљада динара. Групе грађана том приликом именују И заступника који ће као физичко лице отворити рачун у банци за потребе кампање, али и касније ако та група пређе цензус.

Међутим, до изласка на изборе, будуће групе грађана најчешће функционишу као удружења, односно невладине организације или још неформалније, као грађанске иницијативе. Веома често делују без јасне назнаке да се ради о политичким организацијама и у том смислу нису прецизно идеолошки и вредносно опредељене, често се баве неутралним темама као што су корупција, екологија или рецимо медијске слободе, а одлуке у оваквим удружењима се доносе практично у кругу пријатеља.

Медији би по правилу, иако то нажалост није случај у пракси, морали водити рачуна о томе да све политичке странке, у односу на то да ли су у парламенту или ван парламента и у односу на подршку коју међу грађанима имају, добијају једнак део медијског простора. Имајући у виду то да неки лидери странака имају снажан утицај на медије, ова расподела често иде у корист управо моћи који они као појединци имају. Са друге стране, званично невладини активисти, они за које јавност нема јасну слику да су у ствари део политичке организације, простор у медијима добијају на широко и на дугачко, без контроле и размишљања о једнакој заступљености, а посебно ако су неки од њихових ставова блиски онима који имају де факто и утицај на такве медије. Никада нећете видети да су потписани као политичари, већ као активисти, аналитичари или нешто томе слично. Ако узмемо у обзир чињеницу да се годинама, па и деценијама градио (већином оправдан) одијум према политичарима, јасно је зашто је ово удобнија позиција за оне који простор између два изборна циклуса користе за представљање политика у форми која суштински обмањује грађане и сакрива јасне политичке амбиције. Да не буде забуне, политичке амбиције појединаца и организација су легитимне и пожељне, али не тако да буду камуфлиране.

Странке на изборе могу изаћи самостално или у коалицији са другим странкама. Да би изашле на изборе, странке или коалиције морају још једном прикупити најмање 10.000 правилно оверених изјава грађана без обзира што су кроз тај процес прошле још ономад када су се регистровале. Процес је значајно јефтинији и у овој фази вам је потребно 10 пута мање новца него што вам је потребно за регистрацију правног лица. Групе грађана тек у овој фази пролазе кроз ову процедуру. Оне на својим листама често имају и страначке активисте, чиме заобилазе процедуру потписивања коалиционог споразума као и све оно што би могло бити предмет будућих измена закона, као што је на пример увођење степенастог цензуса.

Осим новца које листе (странке, коалиције странака и групе грађана) добијају за кампању, након преласка цензуса и у односу на изборни резултат стиже и редован месечни прилив новца из републичког буџета намењених финансирању парламентарних групација. Сви досадашњи аргументи се могу сматрати бледим у односу на овај у којем огромном количином новца може управљати правно или физичко лице. Долазимо, дакле, до последњег и најважније разлога зашто мислим да су групе грађана као учесници избора на републичком нивоу најчешће само добар бизнис модел који служи за лично богаћење заступника и евентуално неколицине најближих сарадника.

Као што рекох на почетку, странке су правна лица и однос према финасијама, полагања рачуна члановима странке, Агенцији за борбу против корупције и уопште јавности је недвосмислен и јасан. Новцем који странке на овај начин добијају управља овлашћено лице, а расподелу контролишу страначки органи којима је то у опису посла и обавезно надзорни одбор странке. Средствима која група грађана добија управља само једна особа. На лични рачун те особе, дакле на ЈМБГ, а не на МБ и ПИБ, сливају се сва средства која долазе из буџета. Приступ приватном рачуну има само особа која је отворила рачун и у најбољем случају заступнику блиске особе. Да би читалац овог текста разумео размере катастрофе оваквог организовања искористићу као пример искуство које носим након учешћа на изборима на листи групе грађана.

Са нешто мало више од 6% подршке бирача те године у Скупштину је ушло 16 народних посланика. На име учешћа у раду парламента 16 народних посланика на рачун заступника групе грађана свакога месеца у трајању дужем од 4 године сваког месеца је добијао више од 50.000 евра, односно 2,4 милиона евра за читав боравак у парламенту. Теме на којој је група грађана ушла у Скупштину биле су транспарентност, борба против корупције и привреда са јасном борбом за боље прилике у приватном сектору одакле и сама долазим. Група је у великој мери окупила управо ентузијасте које су ове теме интересовале. Специфичност ове групе јесте и богато искуство у управљању сопственим бизнисима и буџетима које смо самостално, без икакве подршке државе градили и изградили. Одатле и не треба никога да чуди зашто нам је транспарантност у управљању новцем групе којој припадамо било једнако важно као и транспарентност и управљање новцем на нивоу државе. Када је постало кристално јасно да смо разоткрили заступника како перфидно извлачи новац са рачуна групе грађана, најчешће преко предузетничких радњи блиских сарадника смештених на имагинарна руководећа места или у друге имагинарне органе “организације” уз подршку блиске особе која једина има увид у средства на рачуну (у овом случају у питању је брачни партнер заступника), дошло је до јасног идеолошког заокрета у правцу који вређа здрав разум и наравно одбија или искључује све оне који су окренути либералним вредностима и слободном тржишту.

За мање од две године од уласка у Скупштину танспарентност, борба против корупције и боље прилике у привреда замениле су теме као што је анализа гена оних који живе на простору Србије, борба против вакцина, али и борба против “злих западних сила” која је уместо оних угледних људи из привреде окупила најопскурније припаднике нашег друштва. Још комичније је сазнање да је заступник истовремено “обртао” новац из републичког буџета кроз фондове “злих западних сила” против којих је званично громогласно борио. Имагинарни органи групе грађана (имагинарни председник, потпредседници, чланови организације која не постоји) не могу и де факто да контролишу потрошњу новца, чиме је бизнис модел базиран на рупама у закону и задовољењу ега неколицине оних који имају и материјалне користи од овакве малверзације у потпуности заокружен.

То што је омогућено групама грађана да учествују на локалним изборима показало се као добра пракса и не сумњам у то да је својевремено законописац имао добру намеру када је омогућио овакав вид локалног организовања. Групе грађана на републичком нивоу, као анархија без јасне идеолошке и вредносне одреднице, која управља огромним средствима из републичког буџета без скоро па никакве унутрашње и спољашње контроле, представља потенцијално извргавање руглу бирачког права грађана и као такво се мора недвосмислено ограничити искључиво на ниво локала. Учите на туђим грешкама, немојте да после буде – нико вам није рекао.

Татјана Мацура
Копредседница Странке модерне Србије

*Ауторски текст за “Блиц”, објављен 07. маја 2021. године

/ In АУТОРСКИ ТЕКСТ / By moderna / Коментари су искључени на Група грађана – скоро па савршен бизнис модел за излазак на републичке изборе

Бонуси за лекаре и друге медицинске раднике који спроводе вакцинацију странаца у нашој држави

Foto: Beta/Emil Vas

Странка модерне Србије поздравља све одлуке Владе Републике Србије које су у вези са процесом вакцинације како за грађане Србије, тако и за странце који су вољни да дођу код нас да се заштите од корона вируса. Свакако је ово један од најуспешнијих пројеката који има и међународне одјеке у корист позитивне препознатљивости наше државе.

Апелујемо да се у том племенитом процесу никако не сме заборавити на наше лекаре и друге медицинске раднике који спроводе ову активност, а којима је то додатни, неплаћени посао. Позивамо Министарство здравља и Владу Републике Србије да донесу одлуку о адекватантном бонусу за оне који спроводе имунизацију намењену онима који нису држављани Републике Србије, односно онима који нису наши здравствени осигураници.

Масовна вакцинација грађана Србије јесте посао лекара и других медицински радника, али масовна вакцинација странаца у нашој држави није. Уз дужно поштовање према одлуци која је неспорно добра, ипак мислимо да је неопходно да се напори лекара и других медицинских радника препознају и адекватно награде чиме би и одлука државе да отвори границе за комшије имала смисла у потпуности.

/ In САОПШТЕЊА / By moderna / Коментари су искључени на Бонуси за лекаре и друге медицинске раднике који спроводе вакцинацију странаца у нашој држави

БИВША ВЛАСТ – АУТОДЕСТРУКТИВНИ КОЧНИЧАРИ ОПОЗИЦИЈЕ

Ауторски текст Татјане Мацуре за дневни лист Блиц, субота 10. април 2021. године

Прошло је готово шест година у причи о уједињењу опозиције, а најмање четири године како је то кључна тема уз правоверност на најиспразнијем потезу икада – бојкоту. Имајући у виду да се у краћем року одиграо Други светски рат, а да је у шест пута краћем року пронађена, тестирана и понуђена на тржишту вакцина против KОВИД-19, закључак је да од уједињења нема ништа ни данас ни у некој догледној будућности.

Постоји неколико разлога зашто опозиција не треба, а суштински не може и не жели да се уједини. Најпре, када се говори о уједињењу опозиције акцент је на уједињењу сада већ тешко избројивих странака које су настале атомизацијом бившег ДС. Ако се једна странка за коју је својевремено гласало 30% људи у Србији подели на више од 10 странака и политичких организација, ако у тој памети ДС не могу пронаћи више ни највећи статистичари, а све странке проистекле из ДС немају ни 10% када се зброје заједно са удружењима која очигледно не могу да постоје мимо сенке те распаднете групе, закључак је да таква политичка неозбиљност и не може постати озбиљна ако се актери који су дубоко међусобно посвађани јер све знају једни о другима ставе под исти кров. Једино што има неког смисла је да странке бившег ДС наставе за своју душу да причају о уједињењу, да најјачи од њих узме део тих 8-10% гласова у року од 4-5 година, а да бирачи који желе још неки програм осим уједињења, бојкота и опонирања свему што ради власт, потраже и неке друге алтернативе. Из простог разлога што су унутрашњи односи унутар опозиције и бесконачне заједничке платформе смртно досадне, а уз то потпуно небитне бирачима у свакодневном животу.

Ако опозицију посматрамо нешто шире, не постоји иједан разлог зашто би странке које немају баласт распада ДС трчале у такво окружење где би траћиле своје време за раст и развој и биле маргинализоване пре свега од стране амбициозних лидера бивше власти који отворено негују очекивања која имају везе са покоравањем, али не и са искреном, дубљом и дугорочном сарадњом са осталим актерима на политичкој сцени.

А како ствари стоје у реалности? Опозиционим странкама умерене деснице опоравак иде солидно, странкама и организацијама екстремне, манипулативне, лажљиве и гротескне деснице уз недвосмислену подршку актуелне власти такође не иде лоше. На левици у опозицији нема озбиљних странака – питање је да ли их је икад било, а тешко да ће их и бити, док су либералне странке центра највеће жртве тог бесконачног распада ДС-а јер покривају слично умерено бирачко тело, а нису на време јасно изрекле кључну поруку – уједињење опозиције на материјалу насталом распадом бивше власти није идеја која заслужује ни ресурсе ни време либералног центра. Оне странке и организације либералног центра које су се пак нашле у загрљају неке од странака деривата ДС-а осећају последице те одлуке и у процесу су апсолутне маргинализације, јавног процењивања правоверности, док се отворено користе као лопта коју шутирају лидер чврсте и лидер умерене струје бојкотоша. Не могу и не би било праведно да не поменем организације које нагињу ка зеленим политикама, а то су пре свега локалне политичке организације. Да ли су оне заиста такве или су зелене политике постале удобна ниша за недостајуће конкретне одговоре у вези са важним питањима која имају везе са спољном и унутрашњом политиком – од односа Београда и Приштине, преко пресудно важних економских питања која би утицала на то да се подигне животни стандард грађана, па до питања заштите људских права? Да ли ће недостатак јасних политика и ставова, према свим истраживањима ипак веома важним грађанима Србије, имати за последицу то да је тешко направити јасну разлику између политичара који носе одговорност и НГО активиста остаје да видимо.

У најкраћем, маинстреам опозиција, махом произашла из ДС-а, све очигледније не жели да се уједини и то показује кроз отворене, јавне прозивке и сукобе лидера, уз више него јасну поруку да такви позиви на уједињење никада у суштини не представљају позиве на сарадњу, већ на покоравање. Њиховим сукобима окупирани су медији и слуђена је јавност. Таква опозиција, која има највећи утицај и самим тим и простор у медијима, оваква каква је нема шансе да угрози СНС због чињенице да колико год да опозициона јавност осећа отклон према актуелној, једнако осећа отклон и према бившој власти. У таквој ситуацији се СНС данас највише такмичи сам са собом јер нема иједног иоле озбиљног изазивача који је може натерати да се много озбиљније замисли над сваким својим потезом.

На крају, назовимо ствари правим именом и оно што је сакривено демагогијом о назови уједињењу, правој опозицији, бојкоту и сличним јаловим покушајима да се угрози власт, у стварности представља скуп активности које имају за циљ гушење опозиционе конкуренције бившој власти. Охрабрите се, драге колеге, ви који себе не проналазите у редовима изнад овог, а има вас, и изађите из њихове сенке.

Предлог Странке модерне Србије за отварање привреде и постепено укидање мера

  • Уважавајући постигнуте резултате у ефикасности вакцинације својих грађана, где је Србија је у самом светском врху држава;
  • Истичући да успех вакцинације Србији даје нову, позитивну димензију у схватању, реаговању и заустављању пандемије;
  • Наглашавајући да је неприхватљиво да питање јавног здравља послужи било коме да пропагандом или критизерством остварује политички профит;
  • А истовремено изражавајући забринутост да би неодговорно понашање одређених медија, организација и промовисаних појединаца, који су користећи неспорност слободе говора и права медија, организација и појединаца да сами креирају и износе своје политике, могло деломично успорити или поништити успех процеса вакцинације;
  • И уједно настављајући да указујемо на недовољну активност државе и цивилног сектора у промовисању ставова који недвосмислено говоре у прилог вакцинацији као најефикаснијем и најекономичнијем начину борбе против заразних болести;
  • Уз јасно истицање да су ставови који негирају опасност од COVID-19 и ефикасност вакцинисања, пођеднако опасни и неодговорни као и ставови који пропагирају потпуно закључавање и поништење слобода појединаца, без уважавања укупне цене које такве мере носе, како данас, тако и у будућности;

Странка модерне Србије позива Владу Републике Србије да донесе план отварања привреде и постепеног укидања мера, у циљу заштите привредног раста и стандарда грађана и слободе уопште, и предлаже ове:

ПРИНЦИПЕ ПОСТЕПЕНОГ ОТВАРАЊА ПРИВРЕДЕ И ЗЕМЉЕ И УKИДАЊА МЕРА ЗА БОРБУ ПРОТИВ COVID-19

  1. Одговорност и разумно понашање не могу бити једнако третирани као неодговорно и друштвено штетно понашање. Стога је неопходно да се омогући ревакцинисаној популацији да уживају све предности своје одлуке, односно да за њих важе минимална ограничења. Прво ограничење које се може одмах укинути је обавезан ПЦР тест или карантин за ревакцинисане повратнике у Србију (који не долазе из земаља „Малог Шенгена“), односно за ревакцинисане странце. Друга мера је приступ ревакцинисаних свим оним услугама и просторима који се затварају и категоризују као микрожаришта, чиме би се вратиле слободе, а с друге стране омогућило редуковано пословање, што је боље него потпуни прекид пословања.
  2. У најкраћем року донети план редуковања и укидања против-епидемиолошких мера и услове да до њих дође, као и кораке који ће се предузети да се услови задовоље.
  3. У циљу избегавања дискриминације, права ревакцинисаних могу уживати сви који имају доказе да су боловали од COVID-19 у последњих 6 месеци, да имају антитела или да имају негативан брзи или ПЦР тест – могућност да бораве у угоститељским објектима, продајним објектима, спортским објектима и осталим местима која су тренутно затворена уз редуковане и разумне мере.
  4. У прелазном периоду на међународним граничнима прелазима отворити лабораторије за брзе тестове на COVID-19.
  5. Да би се успешно дошло до најмање 4 милиона вакцинисаних грађана, неопходно је покренути јаку медијску акцију и теренске активности у коме би учешће узели сви делови одговорног политичког спектра у Србији, институције Републике Србије, као и јавне личности и организације цивилног друштва. Без афирмисања одговорног понашања ревакцинисаних особа и јаке медијске акције, врло је могуће да ћемо одгодити крај епидемије, потпуно укидање против-епидемиолошких мера, отварање Србије, успорити раст бруто друштвеног производа у 2021. години и изгубити део стечене „меке моћи“.
  6. У тржним центрима отворити мобилне пунктове за вакцинацију.
  7. Оптимизовати градски, међуградски и међумесни јавни превоз, јер је уочена неравномерна фреквенција путника, што резултира великим гужвама у шпицу
  8. Два месеца након што је свима понуђена вакцинација вакцином по властитом избору, потребно је увести плаћање приватног надосигурања за лечење од COVID-19, за особе које и тада не буду желеле да се вакцинишу, немају оправдан медицински разлог за то, а које би било обавезно све до проглашења престанка епидемије. Такође, другу рату годишње помоћи за све грађане везати за вакцинисање.
  9. Потребно је наставити са акцијама уступања вакцина земљама региона које имају проблеме у вакцинацији становништва, као доказ наше посвећености хуманости, добросуседству и предузимању практичних корака које потврђују Србију као лидера у региону. Такође, наша искуства и знање, као вакцине које ће се производити у Србији треба да понудимо земљама Трећег света као један од најбољих механизама повратка наше меке моћи у тим деловима света.
  10. Усвојити стратегију за будуће борбе против заразних болести, која би уважавала искуства стечена у борби против COVID-19, како доминантна позитивна, тако и негативна.
    Иза нас је година борбе против COVID-19 из које за сада Србија излази као готово формирана земља победника. Неопходно је да крај ове дуге борбе буде такав да по престанку епидемије имамо јасан пример како Србија може ићи путем победника и бити испред већег дела света.
/ In САОПШТЕЊА / By moderna / Коментари су искључени на Предлог Странке модерне Србије за отварање привреде и постепено укидање мера