In memoriam – Драган Вуксановић

Ноћас је у Београду преминуо Драган Вуксановић – политичар, професионални спортиста, сликар. 

Рођен је 1956. године. Дипломирао на Економском факултету у Београду 1983. године. Професионално се бавио кошарком. Последњих година се бавио и сликарством.

Влада Републике Србије током мандата Зорана Ђинђића именовала га је за директора Управе за спорт Министарства просвете и спорта.

“За кратко време је показао да је прави човек на правом месту. Акција ‘Играј за живот. Дрога не!’, у коју су били укључени сви врхунски спортисти, наишла је на сјајан одјек у јавности, а УНИЦЕФ ју је прогласио као најбољу превентивну акцију ‘Спортом против дроге'”, писали су медији о његовом раду својевремено (Блиц, 18. март 2002. године). 

Политичку каријеру је градио најпре кроз Демократску странку, касније кроз Демократски центар, а кратко је био и део наше младе политичке организације, као део тима на Врачару. 

Потрешени овом вешћу упућујемо изразе најдубљег саучешћа његовој породици, пријатељима и сарадницима.

Странка модерне Србије 

“За нашу децу” или не баш за сву нашу децу?

Породиље у Србији већ две и по године чекају на одавно најављене и обећане измене Закона о финансијској подршци породици са децом. Да ствар буде гора, осим Владе која игнорише сопствена обећања и најаве, ни Уствани суд Србије нема много бољи однос према групи жена које су се у овој тешкој здравственој и економској ситуацији охрабриле да постану мајке. 

Сигурно сте за ове две и по године од када је спорни Закон ступио на снагу чули да неке породиље у Србији примају надоканде током породиљског одсуства или одсуства ради неге детета од тек неколико стотина или неколико хиљада динара месечно. Да, добро сте прочитали, ви ретки који за овај проблем још увек нисте чули – неколико стотина или неколико хиљада динара месечно! Мислим да није неопходно да анализирамо како се са тим средствима може преживети месец са бебом у Србији, довољно је рећи – тешко.

Укратко, овај Закон погађа мајке које немају довољан број месеци везаног радног стажа јер су у најрепродуктивнијем периоду живота често запослене као “невидљиве раднице”, односно раде на црно, у сивој зони или су запослене на привременим и повременим пословима. У групи жена које су погођене применом овог Закона су и оне жене које су приморане да одржавају трудноћу, због чега им се време проведено на трудничком боловању уопште не рачуна приликом одређивања висине надокнаде након порођаја, због чега постаје очигледно да је за државу одржавање трудноће женски хир. Законом су погођене и жене које у великој мери пуне буџет Републике Србије обављајући самосталну делатност као предузетнице, као и оне жене које су захваљујући свом труду, образовању, раду и другим вештинама успеле да током свог радног века зарађују више од три просечне зараде. Овим су Законом погођене и оне жене које су одлучиле да роде више од четворо деце, што је у супротности са свим званичним промоцијама Владе да им је стало до демографије и популационе политике јер број деце ограничавају на четворо, као и жене на селу које су регистроване као пољопривредне осигуранице. И за крај, а за мој појам морално нејнеприхватљивије, овај Закон ради у корист штета мајки које су родиле децу са инвалидитетом.

Све ове жене су у време када се о овом Закону расправљало у Скупштини третиране као својеврсна “породиљска и трудничка мафија”, како од стране тадашњих министара, тако и од скупштинске већине која је на крају изгласала овај Закон, а оне саме као “маме мафијашице” које рађају децу да би се обогатиле. Тако је изгледа почела дуго најављивана борба државе против мафије – од мајки.

Нећу писати о свим категоријама породиља које сам поменула, а које погођа овај накарадно написани Закон, јер бих у том случају морала да покренем недељни фељтон. Како то нисам у прилици, овај ћу се пут осврнути само на мајке за које мислим да су овим законом вишеструко дискриминисане јер су родиле децу са инвалидитетом, а чија су деца директно такође дискриминисана.

Применом члана 12. став 7. овог Закона мајке које су родиле децу са инвалидитетом принуђене су да бирају између тога да ли током првих пет година живота њиховог детета желе да примају надокнаду на коју имају право по основу своје претходне зараде или надокнаду на коју суштински има право њихово дете, а која се колоквијално назива “туђа нега и помоћ”. Важно је напоменути да на “туђу негу и помоћ”, у зависности од степена инвалидтитета, имају право и одрасле особе са инвалидитетом. 

Дакле, у тренутку када се породица сусреће са инвалидитетом свога детета, када ни сами не знају шта их је снашло и како ће њихов живот у будућности изгледати, када још нису ни свесни колико ће им се живот из корена променити, они су остављени на милост и немилост сопственим капацитетима, породици и пријатељима, док их је држава, која са друге стране има разумевање за одрасле особе са инвалидитетом по овом питању, баш у том најкритичнијем периоду оставила на цедилу. 

Недопустиво је вишегодишње тумачење државе, а правно гледано је и нетачно, да једна надокнада искључује другу, пре свега што основе за њихово добијање нису исте и нису уређене истим законом. Укратко – не може надокнада на коју има право мајка да искључи надоканду на коју има право дете и обрнуто. 

Пре 22 месеца добила сам подршку 30 народних посланика из 11. сазива и заједно смо се обратили Уставном суду Србије, упутивши Предлог за оцену уставности неколико одредби овог Закона и, истини за вољу, били смо сигурни да је неустаност горепоменуте одредбе неспорна и да ће проблем које бебе и деца са инвалидитетом и њихове породице имају бити први решен. Али, не лези враже, догодило се то да децу са инвалидитетом не игноришу “само” надлежна министарства или “само” држава, већ и највиша правна институција наше земље – Уставни суд. 

За оне који нису упућени у то како и на који начин Уставни суд функционише најпре једно краће информисање. Наиме, када се обратите Уставном суду и затражите оцену уставности суд задржава право да се о предмету изјасни или не изјасни. Па је тако Уставни суд на седници одржаној почетком децембра одлучио да се изјасни само о неким одредбама овог Закона и то оним за које слободно можемо рећи да су најбаналније. Неуставним су проглашене само одредбе које се тичу породиља које су регистрован као пољопривредне осигуранице, велики број је одбијен, док је одредба која се тиче беба и деце са инавлидитетом Уставни суд апсолутно игнорисао. 

Преведено, да би се судије Уставног суд елегантно заштитиле од одлуке која је за актуелну Владу неповољна, а за коју знају да би по свим правилима правне струке морала бити проглашена неуставном, једноставно су одлучили да се о одредби која се односи на бебе и децу са инвалидитетом и њихове родитеље не изјасне. Одлучили су да гласно оћуте на срамоту и стид своје професије и независности у раду коју би наводно морали имати. 

Поставља се питање колика је штета учињена овим породицама за ове две и по године? Ако претпоставимо да породица има дете са 100% инвалидитетом које није способно самостално да се одржава у животу, већ је детету неопходна потпора у виду разних лекова, суплемената и медицинских апарата и да би у неким другим, нормалним околностима они остварили право на надокнаду од рецимо 20.000 динара месечно, долазимо до закључка да су те породице за ових две и по године остале ускраћене за око 5.000 евра које су морале надокнадити из неких других извора финансирања – шира породица, пријатељи, а неретко и хуманитарне организације путем СМС подршке. Процењује се да у Србији има између две и три хиљаде деце са инвалидитетом која би имала право на пуну надокнаду за тзв. туђу негу и помоћ, па с тим у вези питам министарку за рад и социјална питања, министра за демографију, популациону политику и бригу о породици, министра финансија и на крају председницу Владе Републике Србије – да ли овај економски тигар, како сте нам представили Србију, то заиста не може да поднесе?

Не само да мислим да државни буџет може поднети такво издвајање, већ мислим да то и мора учинити, посебно уз чињеницу да једна од улога државе јесте да брине о најугроженијама. Довољно је само другачије одредити приоритете у буџету, јер годинама због огромних повећања у Министарству одбране или Министарству унутрашњих послова трпе социјална заштита, здравство, образовање, култура…  Распоредите наша средства, а државни буџет јесу наша средства вама привремено дата на управљање, тако да се стварна брига о грађанима може неспорно утврдити. 

Има ли угроженијих данас од беба и деце са инвалидитетом којима је ускраћена тзв. туђа нега и помоћ применом закона који на сва уста промовише наводну бригу о породици? Нема. Да ли има политичке воље да се ово питање реши? Ни тога нема, али то се може и мора променити. Зашто смо дошли до тога да се уопште морамо обраћати Уставном суду, који после тражи излаз из безизлазних ситуација? Зар морамо и до Стразбура да идемо? Није неопходно. Ако промовишете дијалог, покажите и да сте на дијалог спремни. Докажите да има политичке воље да се ово питање реши и да су за државни врх Србије, као и за народне посланике који са поносом испод својих имена носе слоган “за нашу децу” баш сва деца једнака и да нису нека једнакија од других. 

Татјана Мацура,

копредседница Странке модерне Србије и оснивачица Удружења Маме су закон

Ауторски текст објављен у Блицу, 26. децембра 2020. године

Татјана Мацура за КУРИР

Болница у Батајници је најсвежији пример. Гледати како политичари около јуре баналне грађевинске пропусте док око њих у редовима чекају тешки ковид пацијенти, ништа је друго него политиканство, каже копредседница Странке модерне Србије.

Татјана Мацура, копредседница Странке модерне Србије (СМС), каже за Курир да део опозиције окупљен око Странке слободе и правде (ССП) Драгана Ђиласа често испада смешан критикујући баш сваки потез власт. То што они раде, како каже, чисто је политиканство. Она, такође, открива и да СМС већ преговара са организацијама и појединцима у вези са изласком на наредне изборе.

Како коментаришете одлуку дела опозиције да ипак не бојкотује наредне изборе?

  • Баналан начин да признају да су погрешили када су се одлучили да бојкотују претходне изборе. Та одлука и не би била толико спорна да су се бавили само собом. Међутим, они су све своје капацитете усмерили на онај део опозиције који се одлучио да изађе на изборе, узимајући неко самопрокламовано ексклузивно право да опозицију деле на ону која је лажна и ону која је права, а све под изговором да на изборе не излазе због лоших изборних услова. Као што видимо, изборни услови више нису тема и готово да се више и не помињу, а од јуна до данас се о том питању ништа променило није. Упркос томе што су на овај начин признали грешку, нажалост, изостаје осећај одговорности због тога што Скупштина данас изгледа овако накарадно како изгледа. Захваљујући лошој процени вероватно су непланирано пружили подршку актуелној администрацији да без препрека води државу.

Да ли ви већ имате план како ћете изаћи на наредне изборе? Да ли преговарате с неким странкама или удружењима/покретима о заједничком изласку?

  • Странка модерне Србије, као и све иницијативе повезане с њом, остаће доследна раније утврђеним принципима, а то је да је сарадња могућа само са политичким организацијама које су недвосмислено проевропски оријентисане, окренуте оним вредностима и системима у које већина наших пре свега младих грађана одлази. Укратко – да, разговарамо са организацијама и појединцима који деле мишљење да у Србији није довољно рећи “желимо да променимо вођу и то ће бити довољно да нам буде боље”, јер знамо да неће.

Утисак је да не подржавате део опозиције окупљен око Ђиласовог ССП, који критикује све што уради власт, па тако ударају чак и на неке добре ствари, попут изградње ковид болнице у Батајници…

  • Нисам више сигурна колико је то организација окупљено око Ђиласовог ССП. Савез за Србију се распао, а УОПС, који је, наводно, требало да наследи тај савез, колико ми је познато, никада није ни заживео. Јасно је да некадашње организације које су чиниле СЗС данас наступају појединачно, односно свака за себе. Народна странка увелико наступа самостално, ССП наступа самостално, Двери такође, као и огранак ДС. Странка модерне Србије, као јасно грађански оријентисана странка, нема много тога сличног са набројаним организацијама, које су део неких бивших власти, јер су оне у суштини националистичке (НС и Двери), уз поједине нејасно дефинисане оријентације (ССП и огранак ДС). Њихова заједничка црта је да критикују апсолутно све што долази од актуелне администрације, при чему веома често испадају смешни, јер је једноставно немогуће да неко, ма колико да се упиње, баш све ради лоше. Ковид болница у Батајници је најсвежији пример. Болница је подигнута за четири месеца и великим делом стављена у функцију. Гледати како политичари около јуре баналне грађевинске пропусте док око њих у редовима чекају тешки ковид пацијенти, ништа је друго него политиканство, које и грађани на исти или сличан начин виде.

Текст преузет из интервјуа КУРИРУ

Лоша вест за Србију и њене грађане

Година на измаку изгубљена је за многе ствари, а у политичком смислу она је за Србију потпуно изгубљена за европске интеграције и за оно што је у њима суштинско и корисно за Србију – све реформске процесе садржане у њима.

Да ће тако бити, знало се одавно. Само незаинтересоване и неупућене је могао изненадити твит европске посланице која констатује да Србија ове године неће отворити ни једно поглавље.

Година је била изборна, па не чуди паузирање многих политичких процеса, али изборни процеси иза нас можда и најбоље показују потпуно одсуство било каквих позитивних промена у Србији.

Можда то јесте добра вест за њу, за грађане Србије не би требала бити. Не треба испустити из вида ни да ако се ЕУ не прошири на Западни Балкан, прошириће се неко други, па то не би требало да радује ни било кога у ЕУ, поготово не посланике Европског парламента привржене западним вредностима.

Европске интеграције, и у њима садржани реформски процеси, потребније су Србији више него Европској унији. Можемо једни без других, с тим да Европа без нас може много боље него ми без ње и у том смислу више она треба нама, него ми њима.

Одговорност што је година потпуно протраћена за приближавање Србије европским стандардима у свим областима живота искључиво је на властима.

Министарка за европске интеграције би своју одговорност за то морала преиспитати питајући се шта јој је у години на измаку била улога. Свакако није успела да питање европских интеграција учини приоритетним најважнијем доносиоцу политичких одлука у Србији. Свакако није понудила детаљнија образложења за изостанак апсолутно било каквог, макар и минималног помака, осим пословичног изговарања на митско биће звано „бриселска бирократија“.

Од првог дана српских европских интеграција јасно је да је тај процес за Србију факултативан и да зависи искључиво од воље Србије, да је високо нормиран, да су за напредовање Србије у том процесу постављена постојана и јасна мерила и да Србију нико не тера да их испуни, а да ће Европској унији приступити ако и само ако та унапред утврђена мерила испуни, за шта има на располагању и обилато користи богату европску помоћ, која је у највећој мери финансијска.

Од првог дана такође је јасно да су владавина права и демократија (чувено поглавље 23) и регионално помирење, пре свега са Приштином (још чувеније и грађанима намерно никад до краја разјашњено поглавље 35) предуслов свега другог и да нас без напретка на том пољу ни један други напредак неће приближити чланству у Европској унији. Још важније, неће се отворити ни једно друго поглавље, а то значи да ни у једној новој области нећемо започети толико потребне реформе. На пример, у поглављу 27 – животна средина.

Зато је лицемерно када се српске власти чуде и изговарају на „бриселску бирократију“, тврдећи да је она крива што Србији нису отворена одавно припремљена и у Брисел послата поглавља.

Србија није урадила свој део посла.

Или је власт одлучила да га не уради, да не направи помаке у владавини права, демократији, независности правосуђа, слободи медија или ју је неко у томе спречио.

Ако јасно не кажу ко их, како и зашто спречава, онда је реч о овом првом, па не изненађује што ето понеко у Европској унији сматра да је добра вест што су коначно проваљени, макар се ти који сметају европском путу Србије радовали, ко год то био.

Са друге стране, бојим се да је пропаганда учинила своје и да актуелна власт неће изгубити превише домаће подршке ако је Брисел одбаци и да би у том случају српски грађани остали у најгорој ситуацији: са истим властима, али без европске, дакле реформске перспективе. То би само надаље заробило друштво и кола окренуло низбрдо.

Изласка из овог лимба неће бити све док се не појави неки јасан и од грађана прихваћен противтег који би се и Бриселу учинио довољно прихватљивим партнером.

Владимир Ђурић, генерални секретар Странке модерне Србије

Србија, држава се вишеструким сметњама у развоју

Волим Србију и осећам потребу да тако започнем овај текст. Национална припадност само је један у низу мојих идентитета који ме чине особом каква јесам. Рођена сам у Македонији, северној или јужној, зависи од тога како сте окренули карту света. Имам обичај да кажем „ми“ када говорим и о Македонцима и о Србима. Ипак, живим, радим и трудим се да допринесем развоју земље у којој живим, а то је Србија. Када нешто прихватимо као део свог идентитета важно је да знамо шта је то са чим се идентификујемо. За мене је Србија, држава са вишеструким сметњама у развоју, која никада неће остварити свој пуни потенцијал, због унапред постављених ниских очекивања од себе саме. Србија традиционално занемарује свој највећи потенцијал, а то су људи. Патриотизам се мери полтронством и понизношћу, а истинске патриоте, људи који су вредни, посвећени, часни, слободоумни, остају скрајнути, осим ако нису одлучили да у некој другој земљи остваре оно што у својој нису могли, земљи која је своје сметње одавно прихватила, с њима се суочила и ради на томе да јача онај део у ком је најбоља.

Готово да нема ресора у Влади Републике Србије у ком те сметње и тешкоће у развоју нису видљиве, па да кренем редом.

Образовни систем, од времена кад ја пратим политички збивања у Србији, а то је почетак деведеситих година прошлог века, представља систем чија је сврха да се број људи који имају само основно образовање у Србији никада не смањи и веома је успешан у томе. Уз ретке светле примере, овај ресор водили су људи без визије о будућности земље изванредних умова, чији потенцијал је остао слабо видљив и користан за заједницу. Нико се није упустио у корениту промену наставних програма, нити фокусирао на циљеве и исходе учења. Нумеричко оцењивање репродукованог, али не и примењеног знања и даље је начин на који се тестирају ученици и студенти и увек са неком тихом претњом да је провера знања нешто што се ради по казни, а не са циљем да се ученици подрже тамо где „шкрипи“: У таквом систему сналазе се само осредњи и просечни људи, који су такви не зато што у њима нема нечег изванредног, већ зато што се тако најлакше плива у овако устројеном друштву. Није пожељно да си много глуп, односно да не учиш онако како су научили да те уче, али није пожељно ни да си много паметан. Изреке попут „вежи коња где ти газда каже“, главна су звезда водиља у тој осредњости. Систем није подржавајуће и пријатељско окружење ни за кога, осим за оне који се прилагођавају нормама и ауторитету стеченом ето тако, на слабо заслуженим постигнућима и посвећености. Чини се да се никада неће изаћи из мода „уради тако, јер сам ја тако рекао». Аналитичко мишљење се не стимулише, напротив, спутава се. Поставља се питање да ли нам је овакво образовање, које традиционално продукује ниско квалификовану или неквалификовану радну снагу, посебно сада када и ти људи налазе боље место за живот, а не само мали проценат популације, инжењери и лекари, уопште потребно. Хиперпродукција непотребних доктората који немају никакву научну вредност, купљене дипломе, насиље, последица су политичких поткусуривања са овим најзначајним државним ресором.

Образовање, као темељ сваког развијеног друштва прилично је климав и одатле почињу сви проблеми климавости целе наше куће.

Систем социјалне заштите одавно је систем који више подржава оне који су довољно сналажњиви да доскоче бројним рупама у том систему него оне којима је подршка заиста потребна. С друге стране, подршка се не пружа на начин да она буде привремена и да заиста буде подршка у томе да се од издржаваног члана, особа оснажи и постане продуктивна за друштво, већ се подржава да особа остане у ситуацији потребе за подршком до краја живота. Особе са инвалидитетом, што је око 15% популације, искључене су из заједнице јер права подршка не постоји, а тако искључене далеко су већи терет држави од тога да се искоисте као ресурс уз рационалну дистрибуцију подршке на ствари које живот ових људи чине квалитетнијим. Припадници ромске националне заједнице таргетирани су као особе које не желе да раде и уче, а систем ништа није предузео да то не буде тако. Одржавају се установе и институције у које се смештају корисници, чији оперативни трошкови самоодржавања далеко више коштају од тога да корисници који живе у установама остану у породици. Људи завршавају у установама јер испадну из система који их избацује онако како искаче лото лоптица из бубња. Породице су девастиране и све мање функционалне заједнице, јер је потреба за пуким преживљавањем основна потреба коју је неопходно задовољити. Чувена Масловљева пирамида потреба поставља људске потребе у јасну хијерархију према којој свака особа најпре треба да задовољи потребе из нижег нивоа, како би активирала потребе вишег нивоа. Оне су подељене на 5 сегмената и то тако да се у првом налазе базичне, физиолошке потребе човека у које спадају потребе за храном и водом, спавњем и тако даље. Затим следи сигурност која подразумева посао, здравље, кров над главом. Трећи ниво је љубав и припадање и на том нивоу задовољавају се потребе за пријатељима, партнерима и слично. Четврти ниво у пирамиди је поштовање, које подразумева поштовање према себи и другима, као и да други поштују нас, док је пети ниво, за многе недостижан, самоостварење односно моралност, креативност, спонтаност, потреба да се решавају проблеми, непостојање предрасуда, прихватање чињеница. У земљи у којој трећина становништва не може да оствари ни потребе првог нивоа, тешко је очекивати од људи да буду усмерени на слободу мишљења и изражавања и имају свест о томе да смо сви ми држава онаква какву је свако од нас направио. Ту долазимо до треће сметње, на којој ћу вероватно морати да се зауставим, јер ми ограничени број карактера неће дозволити да набрајам даље.

Људска права су универзална, неотуђива, недељива, међусобно зависна и међусобно повезана. Она су универзална јер су сви рођени са једнаким правима, без обзира на то где живе, пол, инвалидитет, расу, верску, културну или етничку припадност. Неотуђива, јер људска права никада не могу бити одузета. Недељива и међусобно зависна, јер су сва права – политичка, грађанска, социјална, културна и економска – једнако значајна и ниједно се не може у потпуности уживати без осталих. Није шала, није виц, ово каже право људских права. Папир трпи све, исто као и човек, чија су права вишедеценијски, или прецизније, вишевековно угрожена. Поставља се питање како то да је Србија тек након девет година поново формирала Министартсво за људска и мањинска права, а оно што још више забрињава је и део који му је придодат, а то је друштвени дијалог. Да ли то ми ни након 20 година нисмо научили да разговарамо? Значи ли то да нам је друштво тек надомак прве лествице Пирамиде потреба, јер када још нисмо ни проговорили, нисмо научили да кажемо да или не, хоћу, нећу, нисмо у стању ни да задовољимо основне физиолошке потребе, а да се не унередимо. Ко ће да распрема неред који смо направили, који и даље правимо за собом и остављамо га будућим генерацијама, када нисмо у стању ни да се слушамо. Не чујемо гласове обесправљених. Кршење осовних људских права једина је ствар за коју не постоји казна иако су казне прописане у најмање два закона. Када прекорачите брзнину, не вежете појас у колима, не порпустите пешака, не платите струју или порез, неко ће закуцати на ваша врата. Једино се ништа неће десети када су вам угрожена људска права. То се најбоље илуструје на примерима особа са инвалиитетом и питањима приступачности објеката, информација, комуникације, производа и услуга. Може вам се десити да данима тужно гледате у степенице неког објекта и у њега не можете да уђете јер сте особа у колицима и неће се ама баш ништа десити, иако Закон о спречавању дискриминације особа са иинвалидитетом каже „Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама“, а пише и „Власник објекта у јавној употреби, као и јавно предузеће надлежно за одржавање јавних површина, дужни су да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности.“ Закон предвиђа и казне, које нико неће применити, па вам се може десити да у неком угоститељаком објекту проведете неколико сати с пуном бешиком, а немате где да се олакшате јер не постоји приступачан тоалет и такође се неће десити ништа, осим евентуално да се унередите и постане вам веома брзо јасно где вам је место на Пирамиди потреба, чак и ако сте се којим пуким случајем усудили да се некако довучете до трећег или четвртог нивоа. Може вам се десити и то да пожелите да уђете у градски превоз, али ће се углавном све завршити на пустој жељи. Мада вам нико неће замерити ако насмејано машете осталим путницима. Може вам се десити и то да пожелите да одете на рехабилитацију у неко од бањских лечилишта, али да вас телефонским путем обавесте да тамо нема услова за људе са инвалидитетом. Нема те ситуације коју можете замислити, а која вам се не може десити да се осећате понижено, само је једно сигурно да се неће десити, бар не у скорој будућности. Нико се на институционалном нивоу неће бавити достојанством људи и расипаће тај јединствени и непоновљиви ресурс у жељи да се попне или догмиже до врха пирамиде и тамо што дуже остане. С тим што не треба занемарити чињеницу да врх лако може постати дно и обрнуто.

Љупка Михајловска, члан ширег председништва

Осуђујемо угрожавање безбедности новинара Динка Грухоњића

Странка модерне Србије најоштрије осуђује исписивање увредљивих националистичких парола на згради у којој станује новинар Динко Грухоњић, програмски директор Независног друштва новинара Војводине.

Ове поруке исписане су са очигледном намером починилаца да ставе до знања да могу да нам неометано дођу на кућну адресу и угрозе безбедност породице.

Од надлежних органа очекујемо најоштрију моменталну реакцију, проналажење и хапшење починилаца. Србија неће трпети националистичке фаланге на својим улицама, а Нови Сад и Војводина ће одбранити идеју секуларног грађанског друштва.

Изјава саучешћа

Упућујем најискреније саучешће СПЦ и свим верницима након упокојења патријарха српског г. Иринеја.

Недавне смрти у врху СПЦ (епископ ваљевски, митрополит црногорско-приморски, патријарх српски), као и многобројне друге смрти изазване короном не остављају грађане равнодушним.

Потврдило се на најстрашнији начин да нема заштићених и да смо рањиви сви, па чак и они за које мислимо да су Богу најближи. Пред Њим смо сви једнаки.

У XXI веку не бисмо смели да доводимо у питање постојање и снагу вируса, а последња дешавања јесу једна страшна опомена.

Опомена свима нама (верницима, атеистима, агностицима) да не искушавамо Божију вољу изазивајући овај смртоносни вирус када за тим нема потребе.

Оболелима желим брзо оздрављење са што мање последица, а преминулима мир на оном свету.

Будите одговорни. Чувајте и друге и себе.

Татјана Мацура, копредседница Странке модерне Србије