Сарадња Србије и НАТО

НАТО, односно Северноатлантски војни савез је ове године прославио 70 година постојања. Међу оснивачима те 1949. године су биле између осталих САД, Француска и Италија које су биле на различитим странама у Другом светском рату у коме је живот изгубило преко 70 милиона људи, а који је завршен само 4 године раније, док је Западна Немачка примљена у НАТО 1955. године, 10 година од завршетка рата.

Од тада је већина европских држава аплицирала и примљена у НАТО. Што се Србије тиче, представници Србије у више мандата су тврдили да је наша држава војно неутрална, што се помиње и у скупштинској декларацији из 2007. године. Чланство Србије у НАТО је постала и остала табу тема у нашем друштву. Јавно мњење је екстремно негативно настројено према НАТО-у, а главни узрок тог негативног сентимента остаје војни напад на Савезну Републику Југославију 1999. године.

Овај тренд негативне настројености јавног мњења према НАТО-у је последица и константне сензационалистичке кампање многих таблоида у Србији где се НАТО представља као организација која делује искључиво против интереса Србије. А чињенице су да је НАТО по многим питањима партнер Србије, када се ради о унапређењу обучености наше војске, као и по другим питањима, као што је Косово, где јединице НАТО-а одржавају безбедност од 1999. године под мисијом КФОР-а.

Сарадња Србије и НАТО-а на терену делује добро, Србија има највиши облик сарадње коју држава може да има а да није чланица, а то је ИПАП (Индивидуални акциони план за партнере НАТО-а). Само у 2019. години Србија је учествовала у 13 војних вежби са НАТО чланицама, а 4 са Русијом. Међутим, јасан закључак медијске анализе, као и анализе јавног мњења указује на то да сарадња Србије и НАТО-а није медијски пропраћена као сарадња са Русијом и да грађани нису ни упознати са овим бројкама.

Позиција Србије је како време пролази све више упућивала на то које државе и војни савез су нам природни партнери. Наиме, данас, од 8 суседа Србије, само један (Босна и Херцеговина) није чланица НАТО-а. Све остале државе (Мађарска, Румунија, Бугарска, Македонија, Албанија, Црна Гора и Хрватска) су чланице НАТО-а. Из ове чињенице постаје јасно да је Србија упућена на сарадњу са НАТО, а војна неутралност је под таквим условима упитна.

Оно што је много упитније од тога да ли ће Србија бити чланица НАТО или не, јесте однос који имамо према том војном савезу. Однос нажалост не чини само сарадња на терену која је већ поменута, него и однос људи, који на крају дана бирају своје представнике у Парламенту Србије на основу својих осећања и према овој теми између осталих. Имајући у виду то да већина грађана перципра НАТО као непријатељски савез, а да са друге стране имамо највећу могућу сарадњу са НАТО, ствара веома конфузну ситуацију по овом питању. Управо тај негативан сентимент према овом војном савезу јесте обезхрабрујући ако имамо у виду да смо окружени чланицама тог војног савеза. Иако већина политичких чинилаца у Србији најчешће не говоре о НАТО-у директно као непријатељу, између редова, то се често може тако протумачити.

Свакако у нашем друштву изостаје дијалог, не само када је ова тема у питању, већ и многе друге. Недостатак дијалога о овој теми доводи до недовољне информисаности грађана, недовољне размене аргумената и темељне анализе положаја Србије и наших стратешких интереса. Изостаје такође лидерство у самом врху државе које би учествовало у подизању свести грађана о овој теми, али и доношењу одлука које би биле базиране на стратешком планирању, интересима Србије,а не тренутним партијским интересима, који су често исти, како освојити или задржати власт и што више је учврстити. Имајући у виду да већина политичара на нашој политичкој сцени гледа да придобије већину, тешко да се може очекивати другачија реторика, она која би водила ка суочавањем са прошлошћу, а развој најближих односа са чланицама НАТО-а, као и евентуално постизање чланства у тој организацији. Аргументи коришћени против приступања Србије НАТО-у су у највећем броју случајева емотивне природе, а не последица пажљивог разматрања аргумената за или против те идеје.

Зато је задатак политичких парија и свих осталих, највише цивилног сектора, да оснажи људе да разговарају, да размењују аргументе и да доприносе успостављању дијалога у друштву. Мислим да је семинар у Крагујевцу, баш под овим именом, „Сарадња Србије и НАТО”, одржан овог месеца, који је организовао Институт за европске послове управо то имао за циљ. На семинару су обрађиване теме релевантне за однос Србије и НАТО-а и успео је управо у томе, да покрене дијалог о овој теми у друштву, пре свега међу омладинама политичких партија.

Аутор: Марко Зечевић