Рађај синове – како је држава (као и увек) окривила жене

Док су талибани прекривали фотографије жена у Кабулу, овде у Србији је министар за бригу о породици Ратко Дмитровић покушавао да “прекречи” своју изјаву о улози жена у негативном природном прираштају – “Није до вас у оних десет одсто, а у 90 одсто јесте”, рече он женама. И тако је још једном изазвао оправдан бес пошто су се жене осетиле оптужено за овакву демографску слику Србије јер како то не рађају по троје, четворо деце и не желе да живе на селу, да им деца возе трактор а оне узгајају поврће?

“Жене су доживеле потпуну слободу. Да буде академик, најбољи математичар, економиста, да се оствари на сваком пољу. Шта ми тој жени, ми мушкарци, ми друштво, држава, треба да дамо да би она донела одлуку да роди треће дете?”, упитао је министар.

После бурних реакција, јер не само да је Дмитровићева изјава увредљива за жене, није ни тачна и само додатно демотивише и повећава већ пољуљано поверење у пронаталну политику владе чији је министар део, он је покушао да је појасни, наводећи да је извучена из контекста и да је само желео да покрене причу “шта још могу да понуде женама”, не би ли рађале раније. Рекао је да је “жена та која је главна у данашњем друштву” и да она одлучује да ли ће и колико деце имати.

Али је онда наставио у истом маниру: “Ово што су ме напали, ја сам мало проверавао, ту углавном има жена са једним дететом, или оне које немају ниједно. Дакле они једноставно не дозвољавају да се о томе разговара.”

Жене нису главни кривци за демографску слику ни у Србији ни у свету. Пад наталитета је светски тренд па је глобална стопа фертилитета нешто испод 2,5 деце по жени. У последњих 50 година глобална стопа фертилитета се преполовила. У предмодерно доба та стопа је износила од 4,5 до 7 деце по жени и била је уобичајена. У то време веома висок морталитет у младости држао је раст становништва под контролом.

Модернизација је променила свет, еманципација и образовање и веће учешће жена на тржишту рада, мања смртност деце, контрацепција (према студији из 2010. године, пилула је била одговорна за најмање 40 посто пада стопе фертилитета након 1960-их у Сједињеним Државама), планирање рађања… део су тога. И то није ништа лоше.

Из изјава министра Дмитровића избија патријархат. Он се поставља као “заштитник” а заправо замера женама све оно на чему су годинама радиле и за шта су се бориле.

“Министар Дмитровић не крије да прижељкује већи утицај патријархата, а и кад покуша да сакрије, он то не уме. Само то перфидно сваљивање кривице на жену којој он замера што је ето почела да ради и што се едуковала и не седи код куће као домаћица, не сади парадајз и шаргарепу и рађа по минимум троје деце, јесте нешто из чега се то може наслутити. Он се упорно вади како жели да заштити жену, иако је објективно нико осим њега и не напада, па нема ни потребе да је штити. На крају, еманципацију жена би морала да прати и еманципација мушкараца. То значи веће укључивање у породичне обавезе и преузимање оних традиционално ‘женских’ послова – од одржавања домаћинства, до бриге о деци, чиме би се олакшао живот запослених мајки које су се усудиле да пожеле и каријеру. Зашто о томе никад не говори министар?”, каже Татјана Мацура из Удружења “Маме су закон”.

Додаје да није тачно ни да су га “напале жене које немају или имају једно дете”, већ су критику на његову јавну изјаву као јавног функционера, на шта би већ морао да се навикне, упутила углавном родитељска удружења или она која окупљају жене које желе да постану мајке и боре се за измене Закона за финансијску подршку породица са децом, а које због лоших закона који су на снази у овој држави немају прилику да се охрабре да постану мајке или се не осећају довољно економски сигурно.

“Његова изјава је погрешна на неколико нивоа. Извлачећи се из својих претходних изјава сваки пут се закопава још више. Последње на које би требало сваљивати одговорност због све горе демографске слике су жене, јер низ околности од ратова деведесетих, па све до данас – једне апсолутно правне и економске несигурности, доводи до тога да се породице у најрепродуктивнијем периоду свог живота одлучују да оду одавде. Млади људи не могу да дођу до посла који је стабилан и сигуран или добијају послове на којима је њихов рад мање вреднован, те од тог рада не могу себи да приуште ни проширење породице или, са друге стране, добијају отказе након порођаја јер се и они закони који су на снази не поштују. У таквој општој атмосфери најмања је кривица жена. Држава сноси највећу одговорност због тих миграција. Поставља се питање шта држава чини да такве миграције спречи – шта чини да мотивише оне породице које још нису отишле да остану овде, започињу своје послове или оне које су отишле, да се врате.”

Људи су данас у потрази за бољим животом, да имају сигурност и живе у уређеном друштву и правној држави, једноставно желе да уживају у животу. Шта је ту лоше? Али ево како је то видео министар: “Од једне позиције у којој је дете било центар света, дошли смо захваљујући том цивилизацијском ходу да дете више није ни близу врха. Превладао је хедонизам”, казао је Дмитровић. “Није више сан младих да имају четворо деце, него ‘Имаћу две куће, јахту, путоваћу по свету'”, истакао је он и додао да финансијска ситуација није утицала на депопулацију.

Већина богатих земаља бележи пад наталитета, док у сиромашнијима он расте. Очекује се да ће се популација у 23 земље – укључујући Шпанију и Јапан – преполовити до 2100, пише ББЦ. Године 1950. жене су у животу имале у просеку 4,7 деце. Истраживачи са Института за здравствену метрику и евалуацију Универзитета у Вашингтону показали су да се глобална стопа плодности скоро преполовила на 2,4 у 2017. години – а њихова студија, објављена у часопису Ланцет, предвиђа да ће до 2100. године пасти испод 1,7.

Осврћући се на Дмитровићеву изјаву о разлозима за (не)рађање, Татјана Мацура каже да је егзистенцијални страх главни разлог што долази до двоумљења или одустајања од проширења тек формираних породица – да ли ћете моћи да прехраните дете, да ли ћете моћи да платите школовање, приуштите неке додатне активности својој деци у 21. веку су потпуно легитимна питања. Када је у питању одлука о трећем, четвртом и сваком следећем детету, ти страхови су мање изражени.

Просечан број деце по породици у Србији је према последњим статистичким подацима 1,6. Највише има породица које имају једно или двоје деце, а најмање је породица са троје и четворо деце. Око 1,5 процената породица у Србији има четворо деце.

“Узимајући управо у обзир чињеницу да је просечан број деце по породици 1,6, акценат свих пронаталних политика би морао да буде фокусиран на породице које чекају своје прво или друго дете, а не на породице које чекају своје треће или четврто дете. И неке много богатије државе у односу на Србију, државе које су нам ту у региону, које су нам и културолошки много ближе, улагале су у подршку породицама са троје и четворо деце које у глобалу нису помогле у порасту наталитета. Учимо на њиховим грешкама. То наравно не значи да заговарам да се породицама са троје или четворо деце укида подршка, већ да се обухват буџета за пронаталне политике повећа, односно да издвајамо већи проценат БДП-а у ове сврхе, чиме би се стекли услови за већу подршку за породице које очекују прво или друго дете”, појашњава Мацура.

Ко су жене/породице које се одлучују да роде треће дете? Иако не постоје истраживања, према женама које се јављају Удружењу, Татјана Мацура каже да су то породице које одлуку углавном доносе независно од финансијске подршке државе. “Рецимо, јавила нам се жена која прима накнаду у износу од 3500 динара месечно и сигурна сам да то није износ који може да мотивише било кога да шири породицу. Што ће рећи да су неки други фактори довели до те одлуке.”

Пад наталитета је тренд присутан свуда у свету. И док неке државе то могу да изнесу, наша не може. “Имамо тренд пада наталитета и тренд пораста броја пензионера. Та диспропорција данас проблематична је за сутрашњи економски опстанак”, напомиње Мацура.

Керолин Хартнет, демографкиња и социолошкиња са Универзитета у Јужној Каролини, каже за Популар Сциенце да ако имате низак или негативан прираштај становништва, можете имати смањење броја становника, “а то је довело до слабијег раста БДП-а у прошлости”.

Подизање деце је скупо. УСДА је 2015. године проценило да би просечна америчка породица потрошила 233.610 долара на подизање детета до седамнаесте године не укључујући трошкове четворогодишње универзитетске дипломе. Рађање деце такође доводи до могућности да се изгуби плата: за просечну 26-годишњу Американку 2014. одузимање пет година за подизање деце коштало би 467.000 долара изгубљених плата.

У 2020. години рођено је мање беба, а забележен је већи број умрлих него 2019. године, показују подаци Републичког завода за статистику. Број живорођених у Србији за период од јануара до децембра 2020. године износи 61.693, а у односу на исти период претходне године, када је укупан број износио 63.484, бележи се пад од 1.791 односно за 2,8 одсто.

У Србији је прошле године живело чак 600.000 људи мање него 2002. године, рекао је Дмитровић и нагласио да то значи да је наша земља за мање од две деценије изгубила готово десет одсто становништва и да је настављен забрињавајући тренд депопулације.

А онда је ту и прича о селу на којој се види све лицемерје као и у случају породица које имају више од четворо деце које садашњи закон не препознаје.

Министар Дмитровић упорно жели да створи осећај кривице код оних људи који живе у граду и имају за његове појмове мањи број деце него што би требало да имају, каже Татјана Мацура. Он је истакао да је “нама демократски крах кренуо пражњењем села“. Једна од мера јесте, како истиче Дмитровић, да се направи баланс у развоју градова и неких руралних средина. Објаснио је да можемо да имамо ситуацију у наредним годинама да сви пређу да живе у градовима. “Имамо најмању родност у пограничним пределима“, рекао је, као и да држава ради на побољшању инфраструктуре, односно да имају све што имају у граду, и да се ради на унапређивању тамошњих туристичких потенцијала.

Међутим, не бави се истовремено дубљом анализом због чега људи одлазе са села. Причу о повратку младих на село и остајање мора да прати и модернизација села.

“Као што је неопходно да се модернизују градови и велике општине, тако је неопходна и модернизација села у смислу да се, колико је год то могуће, ради на едукацији оних који се баве пољопривредом како би њима даље живот био лакши, да се средства за субвенције које држава упорно гура као помоћ страним ’инвеститорима’ усмере на оне који се баве пољопривредом. Данас је политика државе према развоју села демотивишућа за сваког младог човека, због чега су унутрашње миграције са села у веће општине и градове неминовне. Подршка државе своди се на процену где има више гласача, како би им се инвестиције током четворогодишњег мандата највише капиталисале. Да се не лажемо, највише се улаже тамо где је највећи број гласача”, закључује Татјана Мацура.

У већини богатих земаља, а посебно у урбаним срединама, каже Керолин Хартнет, економија је главни разлог што жене имају све мање деце. “Оно што видимо у богатим земљама јесте да су наталитети обично испод онога што људи кажу да желе”, каже она. “Тако је тешко имати децу. Нема подршке.”

Само у прошлој години, суочен са економском кризом коју је изазвала пандемија ЦОВИД-19, амерички наталитет пао је за 4 одсто, на нешто више од 3,6 милиона, најниже од 1979. године.

Смањење стопе наталитета није стварно добро или лоше, каже Керолин Хартнет – то је једноставно знак модерности. “То се само дешава”, каже она, “и, знате, то је у реду.” Демографске промене се могу планирати, додаје, а уз довољно планирања „можда бисте могли имати снажну економију са мање људи него што сте то могли у прошлости. Није као да је једино решење повећање наталитета по сваку цену”.

Најважнија ствар о којој треба размишљати у будућности, каже она, јесте да су структуре постављене тако да људи могу да имају животе које желе, било да то значи двоје деце, или без деце, или цео фудбалски тим. “Како владе могу да помогну људима да избегну децу када их не желе и да им помогну да имају децу када то желе?”, пита Керолин Хартнет. “Ово су заиста важна питања. Скоро да нема ништа важније од тога.”

Пише: Ана Митић, Недељник