Група грађана – скоро па савршен бизнис модел за излазак на републичке изборе

Ближе се избори. Председник државе најавио је, поред редовних председничких и београдских избора, и превремене парламентарне изборе. Власт која грађане засипа новцем и једнократним наградама и опозиција која обећава куће од чоколаде, прозоре од мармеладе и неизоставну лустрацију јасни су весници изборног пролећа 2022. године. Захуктавање кампање очекује се на јесен.

Неће овај текст бити о листама, коалицијама, лидерима или дијалозима, чему сте ових дана изложени са свих медијских страна. Биће ово текст о начину на који се може кандидовати група људи која жели да мења услове у којима живи и ради и зашто је важно да мењамо начин на који то чине, како појединцима то не би био само изговор за добар бизнис потез.

Према важећим законима наше државе постоје два начина кандидовања. Први начин је више него јасан и свима познат – преко политичких странака. Други формат је нешто конфузнији, широј јавности мање познат у детаљима, али једноставног назива – група грађана. Разлике између ова два формата се огледају у неколико важних момената: начину регистровања и управљачкој структури, медијском заблуђивању, условима под којима излазе на изборе и најважније – коришћењу средстава која за кампању и након пређеног цензуса стижу из републичког буџета.

Пре него што појасним сваку од ових ставки и разлоге због којих мислим да групе грађана не би смеле да излазе на републичке изборе, морам да нагласим да сам у разговору са законописцима добила јасан одговор да је увођење група грађана као могућег формата за излазак на изборе имао за циљ да се поједностави учешће грађана на локалним изборима и да никада није постојала намера да се овај формат прелије на републички ниво. Но, како то законописац није јасно нагласио и ограничио, остаје нам да чекамо јасније измене закона које ће спречити потенцијалне злоупотребе на републичком нивоу.

Такође, да не би неко ко чита овај текст помислио да сам лицемерна, посебно ако се сети да сам била народна посланица изабрана управо на листи једне групе грађана у чијем сам оснивању и учествовала, ово пишем не само као неко ко дубље промишља о оваквим проблемима, већ и као неко ко има непосредно негативно искуство са овим начином организовања. Онима који би да се након читања овог текста детаљније упознају са овом темом и документима које поседујем стојим на располагању и могу ме контактирати директно преко друштвених мрежа. Овде се, колико је то могуће, нећу бавити детаљима.

За почетак, за регистровање политичке странке према важећим законима наше државе потребно вам је најмање 10.000 исправно оверних изјава грађана и око 50.000 евра да тај процес логистички заокружите. Уз то морате написати програм, одредити се идеолошки и вредносно, написати статут и друге страначке акте, отворити рачун у банци и према финансијама имати однос скоро као и свако друго правно лице. Одлуке у вези политичког деловања се доносе на нивоу страначких органа.

Група грађана је форма која се региструје само за потребе изласка на изборе. За групу грађана је довољно да се 10 особа састане код нотара и потпише споразум о формирању групе грађана за чију оверу је потребно издвојити тек неколико хиљада динара. Групе грађана том приликом именују И заступника који ће као физичко лице отворити рачун у банци за потребе кампање, али и касније ако та група пређе цензус.

Међутим, до изласка на изборе, будуће групе грађана најчешће функционишу као удружења, односно невладине организације или још неформалније, као грађанске иницијативе. Веома често делују без јасне назнаке да се ради о политичким организацијама и у том смислу нису прецизно идеолошки и вредносно опредељене, често се баве неутралним темама као што су корупција, екологија или рецимо медијске слободе, а одлуке у оваквим удружењима се доносе практично у кругу пријатеља.

Медији би по правилу, иако то нажалост није случај у пракси, морали водити рачуна о томе да све политичке странке, у односу на то да ли су у парламенту или ван парламента и у односу на подршку коју међу грађанима имају, добијају једнак део медијског простора. Имајући у виду то да неки лидери странака имају снажан утицај на медије, ова расподела често иде у корист управо моћи који они као појединци имају. Са друге стране, званично невладини активисти, они за које јавност нема јасну слику да су у ствари део политичке организације, простор у медијима добијају на широко и на дугачко, без контроле и размишљања о једнакој заступљености, а посебно ако су неки од њихових ставова блиски онима који имају де факто и утицај на такве медије. Никада нећете видети да су потписани као политичари, већ као активисти, аналитичари или нешто томе слично. Ако узмемо у обзир чињеницу да се годинама, па и деценијама градио (већином оправдан) одијум према политичарима, јасно је зашто је ово удобнија позиција за оне који простор између два изборна циклуса користе за представљање политика у форми која суштински обмањује грађане и сакрива јасне политичке амбиције. Да не буде забуне, политичке амбиције појединаца и организација су легитимне и пожељне, али не тако да буду камуфлиране.

Странке на изборе могу изаћи самостално или у коалицији са другим странкама. Да би изашле на изборе, странке или коалиције морају још једном прикупити најмање 10.000 правилно оверених изјава грађана без обзира што су кроз тај процес прошле још ономад када су се регистровале. Процес је значајно јефтинији и у овој фази вам је потребно 10 пута мање новца него што вам је потребно за регистрацију правног лица. Групе грађана тек у овој фази пролазе кроз ову процедуру. Оне на својим листама често имају и страначке активисте, чиме заобилазе процедуру потписивања коалиционог споразума као и све оно што би могло бити предмет будућих измена закона, као што је на пример увођење степенастог цензуса.

Осим новца које листе (странке, коалиције странака и групе грађана) добијају за кампању, након преласка цензуса и у односу на изборни резултат стиже и редован месечни прилив новца из републичког буџета намењених финансирању парламентарних групација. Сви досадашњи аргументи се могу сматрати бледим у односу на овај у којем огромном количином новца може управљати правно или физичко лице. Долазимо, дакле, до последњег и најважније разлога зашто мислим да су групе грађана као учесници избора на републичком нивоу најчешће само добар бизнис модел који служи за лично богаћење заступника и евентуално неколицине најближих сарадника.

Као што рекох на почетку, странке су правна лица и однос према финасијама, полагања рачуна члановима странке, Агенцији за борбу против корупције и уопште јавности је недвосмислен и јасан. Новцем који странке на овај начин добијају управља овлашћено лице, а расподелу контролишу страначки органи којима је то у опису посла и обавезно надзорни одбор странке. Средствима која група грађана добија управља само једна особа. На лични рачун те особе, дакле на ЈМБГ, а не на МБ и ПИБ, сливају се сва средства која долазе из буџета. Приступ приватном рачуну има само особа која је отворила рачун и у најбољем случају заступнику блиске особе. Да би читалац овог текста разумео размере катастрофе оваквог организовања искористићу као пример искуство које носим након учешћа на изборима на листи групе грађана.

Са нешто мало више од 6% подршке бирача те године у Скупштину је ушло 16 народних посланика. На име учешћа у раду парламента 16 народних посланика на рачун заступника групе грађана свакога месеца у трајању дужем од 4 године сваког месеца је добијао више од 50.000 евра, односно 2,4 милиона евра за читав боравак у парламенту. Теме на којој је група грађана ушла у Скупштину биле су транспарентност, борба против корупције и привреда са јасном борбом за боље прилике у приватном сектору одакле и сама долазим. Група је у великој мери окупила управо ентузијасте које су ове теме интересовале. Специфичност ове групе јесте и богато искуство у управљању сопственим бизнисима и буџетима које смо самостално, без икакве подршке државе градили и изградили. Одатле и не треба никога да чуди зашто нам је транспарантност у управљању новцем групе којој припадамо било једнако важно као и транспарентност и управљање новцем на нивоу државе. Када је постало кристално јасно да смо разоткрили заступника како перфидно извлачи новац са рачуна групе грађана, најчешће преко предузетничких радњи блиских сарадника смештених на имагинарна руководећа места или у друге имагинарне органе “организације” уз подршку блиске особе која једина има увид у средства на рачуну (у овом случају у питању је брачни партнер заступника), дошло је до јасног идеолошког заокрета у правцу који вређа здрав разум и наравно одбија или искључује све оне који су окренути либералним вредностима и слободном тржишту.

За мање од две године од уласка у Скупштину танспарентност, борба против корупције и боље прилике у привреда замениле су теме као што је анализа гена оних који живе на простору Србије, борба против вакцина, али и борба против “злих западних сила” која је уместо оних угледних људи из привреде окупила најопскурније припаднике нашег друштва. Још комичније је сазнање да је заступник истовремено “обртао” новац из републичког буџета кроз фондове “злих западних сила” против којих је званично громогласно борио. Имагинарни органи групе грађана (имагинарни председник, потпредседници, чланови организације која не постоји) не могу и де факто да контролишу потрошњу новца, чиме је бизнис модел базиран на рупама у закону и задовољењу ега неколицине оних који имају и материјалне користи од овакве малверзације у потпуности заокружен.

То што је омогућено групама грађана да учествују на локалним изборима показало се као добра пракса и не сумњам у то да је својевремено законописац имао добру намеру када је омогућио овакав вид локалног организовања. Групе грађана на републичком нивоу, као анархија без јасне идеолошке и вредносне одреднице, која управља огромним средствима из републичког буџета без скоро па никакве унутрашње и спољашње контроле, представља потенцијално извргавање руглу бирачког права грађана и као такво се мора недвосмислено ограничити искључиво на ниво локала. Учите на туђим грешкама, немојте да после буде – нико вам није рекао.

Татјана Мацура
Копредседница Странке модерне Србије

*Ауторски текст за “Блиц”, објављен 07. маја 2021. године

/ In АУТОРСКИ ТЕКСТ / By moderna / Коментари су искључени на Група грађана – скоро па савршен бизнис модел за излазак на републичке изборе