BIVŠA VLAST – AUTODESTRUKTIVNI KOČNIČARI OPOZICIJE

Autorski tekst Tatjane Macure za dnevni list Blic, subota 10. april 2021. godine

Prošlo je gotovo šest godina u priči o ujedinjenju opozicije, a najmanje četiri godine kako je to ključna tema uz pravovernost na najispraznijem potezu ikada – bojkotu. Imajući u vidu da se u kraćem roku odigrao Drugi svetski rat, a da je u šest puta kraćem roku pronađena, testirana i ponuđena na tržištu vakcina protiv KOVID-19, zaključak je da od ujedinjenja nema ništa ni danas ni u nekoj doglednoj budućnosti.

Postoji nekoliko razloga zašto opozicija ne treba, a suštinski ne može i ne želi da se ujedini. Najpre, kada se govori o ujedinjenju opozicije akcent je na ujedinjenju sada već teško izbrojivih stranaka koje su nastale atomizacijom bivšeg DS. Ako se jedna stranka za koju je svojevremeno glasalo 30% ljudi u Srbiji podeli na više od 10 stranaka i političkih organizacija, ako u toj pameti DS ne mogu pronaći više ni najveći statističari, a sve stranke proistekle iz DS nemaju ni 10% kada se zbroje zajedno sa udruženjima koja očigledno ne mogu da postoje mimo senke te raspadnete grupe, zaključak je da takva politička neozbiljnost i ne može postati ozbiljna ako se akteri koji su duboko međusobno posvađani jer sve znaju jedni o drugima stave pod isti krov. Jedino što ima nekog smisla je da stranke bivšeg DS nastave za svoju dušu da pričaju o ujedinjenju, da najjači od njih uzme deo tih 8-10% glasova u roku od 4-5 godina, a da birači koji žele još neki program osim ujedinjenja, bojkota i oponiranja svemu što radi vlast, potraže i neke druge alternative. Iz prostog razloga što su unutrašnji odnosi unutar opozicije i beskonačne zajedničke platforme smrtno dosadne, a uz to potpuno nebitne biračima u svakodnevnom životu.

Ako opoziciju posmatramo nešto šire, ne postoji ijedan razlog zašto bi stranke koje nemaju balast raspada DS trčale u takvo okruženje gde bi traćile svoje vreme za rast i razvoj i bile marginalizovane pre svega od strane ambicioznih lidera bivše vlasti koji otvoreno neguju očekivanja koja imaju veze sa pokoravanjem, ali ne i sa iskrenom, dubljom i dugoročnom saradnjom sa ostalim akterima na političkoj sceni.

A kako stvari stoje u realnosti? Opozicionim strankama umerene desnice oporavak ide solidno, strankama i organizacijama ekstremne, manipulativne, lažljive i groteskne desnice uz nedvosmislenu podršku aktuelne vlasti takođe ne ide loše. Na levici u opoziciji nema ozbiljnih stranaka – pitanje je da li ih je ikad bilo, a teško da će ih i biti, dok su liberalne stranke centra najveće žrtve tog beskonačnog raspada DS-a jer pokrivaju slično umereno biračko telo, a nisu na vreme jasno izrekle ključnu poruku – ujedinjenje opozicije na materijalu nastalom raspadom bivše vlasti nije ideja koja zaslužuje ni resurse ni vreme liberalnog centra. One stranke i organizacije liberalnog centra koje su se pak našle u zagrljaju neke od stranaka derivata DS-a osećaju posledice te odluke i u procesu su apsolutne marginalizacije, javnog procenjivanja pravovernosti, dok se otvoreno koriste kao lopta koju šutiraju lider čvrste i lider umerene struje bojkotoša. Ne mogu i ne bi bilo pravedno da ne pomenem organizacije koje naginju ka zelenim politikama, a to su pre svega lokalne političke organizacije. Da li su one zaista takve ili su zelene politike postale udobna niša za nedostajuće konkretne odgovore u vezi sa važnim pitanjima koja imaju veze sa spoljnom i unutrašnjom politikom – od odnosa Beograda i Prištine, preko presudno važnih ekonomskih pitanja koja bi uticala na to da se podigne životni standard građana, pa do pitanja zaštite ljudskih prava? Da li će nedostatak jasnih politika i stavova, prema svim istraživanjima ipak veoma važnim građanima Srbije, imati za posledicu to da je teško napraviti jasnu razliku između političara koji nose odgovornost i NGO aktivista ostaje da vidimo.

U najkraćem, mainstream opozicija, mahom proizašla iz DS-a, sve očiglednije ne želi da se ujedini i to pokazuje kroz otvorene, javne prozivke i sukobe lidera, uz više nego jasnu poruku da takvi pozivi na ujedinjenje nikada u suštini ne predstavljaju pozive na saradnju, već na pokoravanje. Njihovim sukobima okupirani su mediji i sluđena je javnost. Takva opozicija, koja ima najveći uticaj i samim tim i prostor u medijima, ovakva kakva je nema šanse da ugrozi SNS zbog činjenice da koliko god da opoziciona javnost oseća otklon prema aktuelnoj, jednako oseća otklon i prema bivšoj vlasti. U takvoj situaciji se SNS danas najviše takmiči sam sa sobom jer nema ijednog iole ozbiljnog izazivača koji je može naterati da se mnogo ozbiljnije zamisli nad svakim svojim potezom.

Na kraju, nazovimo stvari pravim imenom i ono što je sakriveno demagogijom o nazovi ujedinjenju, pravoj opoziciji, bojkotu i sličnim jalovim pokušajima da se ugrozi vlast, u stvarnosti predstavlja skup aktivnosti koje imaju za cilj gušenje opozicione konkurencije bivšoj vlasti. Ohrabrite se, drage kolege, vi koji sebe ne pronalazite u redovima iznad ovog, a ima vas, i izađite iz njihove senke.