БИВША ВЛАСТ – АУТОДЕСТРУКТИВНИ КОЧНИЧАРИ ОПОЗИЦИЈЕ

Ауторски текст Татјане Мацуре за дневни лист Блиц, субота 10. април 2021. године

Прошло је готово шест година у причи о уједињењу опозиције, а најмање четири године како је то кључна тема уз правоверност на најиспразнијем потезу икада – бојкоту. Имајући у виду да се у краћем року одиграо Други светски рат, а да је у шест пута краћем року пронађена, тестирана и понуђена на тржишту вакцина против KОВИД-19, закључак је да од уједињења нема ништа ни данас ни у некој догледној будућности.

Постоји неколико разлога зашто опозиција не треба, а суштински не може и не жели да се уједини. Најпре, када се говори о уједињењу опозиције акцент је на уједињењу сада већ тешко избројивих странака које су настале атомизацијом бившег ДС. Ако се једна странка за коју је својевремено гласало 30% људи у Србији подели на више од 10 странака и политичких организација, ако у тој памети ДС не могу пронаћи више ни највећи статистичари, а све странке проистекле из ДС немају ни 10% када се зброје заједно са удружењима која очигледно не могу да постоје мимо сенке те распаднете групе, закључак је да таква политичка неозбиљност и не може постати озбиљна ако се актери који су дубоко међусобно посвађани јер све знају једни о другима ставе под исти кров. Једино што има неког смисла је да странке бившег ДС наставе за своју душу да причају о уједињењу, да најјачи од њих узме део тих 8-10% гласова у року од 4-5 година, а да бирачи који желе још неки програм осим уједињења, бојкота и опонирања свему што ради власт, потраже и неке друге алтернативе. Из простог разлога што су унутрашњи односи унутар опозиције и бесконачне заједничке платформе смртно досадне, а уз то потпуно небитне бирачима у свакодневном животу.

Ако опозицију посматрамо нешто шире, не постоји иједан разлог зашто би странке које немају баласт распада ДС трчале у такво окружење где би траћиле своје време за раст и развој и биле маргинализоване пре свега од стране амбициозних лидера бивше власти који отворено негују очекивања која имају везе са покоравањем, али не и са искреном, дубљом и дугорочном сарадњом са осталим актерима на политичкој сцени.

А како ствари стоје у реалности? Опозиционим странкама умерене деснице опоравак иде солидно, странкама и организацијама екстремне, манипулативне, лажљиве и гротескне деснице уз недвосмислену подршку актуелне власти такође не иде лоше. На левици у опозицији нема озбиљних странака – питање је да ли их је икад било, а тешко да ће их и бити, док су либералне странке центра највеће жртве тог бесконачног распада ДС-а јер покривају слично умерено бирачко тело, а нису на време јасно изрекле кључну поруку – уједињење опозиције на материјалу насталом распадом бивше власти није идеја која заслужује ни ресурсе ни време либералног центра. Оне странке и организације либералног центра које су се пак нашле у загрљају неке од странака деривата ДС-а осећају последице те одлуке и у процесу су апсолутне маргинализације, јавног процењивања правоверности, док се отворено користе као лопта коју шутирају лидер чврсте и лидер умерене струје бојкотоша. Не могу и не би било праведно да не поменем организације које нагињу ка зеленим политикама, а то су пре свега локалне политичке организације. Да ли су оне заиста такве или су зелене политике постале удобна ниша за недостајуће конкретне одговоре у вези са важним питањима која имају везе са спољном и унутрашњом политиком – од односа Београда и Приштине, преко пресудно важних економских питања која би утицала на то да се подигне животни стандард грађана, па до питања заштите људских права? Да ли ће недостатак јасних политика и ставова, према свим истраживањима ипак веома важним грађанима Србије, имати за последицу то да је тешко направити јасну разлику између политичара који носе одговорност и НГО активиста остаје да видимо.

У најкраћем, маинстреам опозиција, махом произашла из ДС-а, све очигледније не жели да се уједини и то показује кроз отворене, јавне прозивке и сукобе лидера, уз више него јасну поруку да такви позиви на уједињење никада у суштини не представљају позиве на сарадњу, већ на покоравање. Њиховим сукобима окупирани су медији и слуђена је јавност. Таква опозиција, која има највећи утицај и самим тим и простор у медијима, оваква каква је нема шансе да угрози СНС због чињенице да колико год да опозициона јавност осећа отклон према актуелној, једнако осећа отклон и према бившој власти. У таквој ситуацији се СНС данас највише такмичи сам са собом јер нема иједног иоле озбиљног изазивача који је може натерати да се много озбиљније замисли над сваким својим потезом.

На крају, назовимо ствари правим именом и оно што је сакривено демагогијом о назови уједињењу, правој опозицији, бојкоту и сличним јаловим покушајима да се угрози власт, у стварности представља скуп активности које имају за циљ гушење опозиционе конкуренције бившој власти. Охрабрите се, драге колеге, ви који себе не проналазите у редовима изнад овог, а има вас, и изађите из њихове сенке.