Бивша власт у борби за главног кормилара на Титанику

Вештачки сукоб око платформе и представника за међустраначки дијалог, а који данас креирају некадашњи партијски другови, Вук Јеремић и Драган Ђилас, око тема које су за већину грађана Србије небитне, или прецизније – нису од животног значаја, имају за циљ једино то да медије, “независне” и зависне, окупирају само представници њихове две политичке организације, наравно уз привржене им аналитичаре, и да до бесвести исцрпљују сваку жељу грађана да се активно укључе у политички живот.

Бивши министар спољних послова и бивши градоначелник Београда, историјски имају лоше односе које вуку још из периода када су делили страначки дрес. Њихов нескривени сукоб траје дуже од владавине Српске напредне странке и очигледно је да до данас није решен. Међутим, искуство које носе након историјског помирења Демократске странке са Социјалистичком партијом Србије, два архинепријатеља, научило их је да на кратко морају да створе осећај да је све у њиховим односима идилично и да, упркос нерашчишћеним и изузетно лошим односима, све ферцера готово бајковито.

Не, нису они имали за циљ да пошаљу поруку јединства и сарадње како би мотивисати грађане да уђу у борбу против режима. Свесни тога да им у позиционирању на опозиционој сцени, са баластом који сваки од њих носи, озбиљно смета остатак опозиције, а посебно они који су нови и који немају терет учешћа у власти, њих двојица лепо запушише носеве и преузеше иницијативу у формирању Савеза за Србију који је за циљ имао само једну ствар – наметање лидерства у опозицији и никада оно што је јавности представљено, борбу против Српске напредне странке и Александра Вучића.

Пећутно сагласни, ова двојица wаннабе лидера опозиције, успели су да намаме и дверјане под своје скуте и да их, честим и очигледним подметањима Обрадовићу, до проглашења фајронта у савезу доведу на ниво статистичке грешке. Слично се покушало и са онима који нису пристали на покоравање бившој власти, међу којима се посебно истичу не тако масовне, али програмски јасне либералне опције – Покрет слободних грађана, Нова странка и моја, Странка модерне Србије.

У медијима на које имају снажан утицај, једнако снажан као што рецимо напредњаци имају на медије са националном покривеношћу, јавни сервис или таблоидне дневне новине, учинили су све да лажима покушају да дискредитују појединце и организације, са јасним циљем да се у блиској будућности створи простор само за њих двојицу и њихове две организације. Једино око чега су се прећутно сложили јесте ова обострана корист. Након тога било је сасвим јасно да ће се Савез за Србију распасти. Друге савезничке форме на кратко су формиране само да у јавности амортизују штету која би настала да се СЗС на било који други начин растурио.

Оно на шта нису рачунали јесте жилавост оних које су покушали да склоне са политичке сцене. И сада су принуђени, једнако невољно, да још једном запуше носеве и креирају један прилично настран сукоб. Сукоб који тобож у јавности комуницира борбу за јединство. Карте је усиљено бесно, као неки аматерски глумац, недавно отворио бивши министар спољних послова јасно прозивајући бившег градоначелника Београда да пристане на то да опозицију у међустраначком дијалогу уз посредство Европског парламента представљају, пазите сад, нестраначке личности.

Међустраначки дијалог по логици укључује странке. Одатле му и назив. Свесни су тога и европарламентарци, па одатле и дипломатско ломљење језика којим вешто избегавају одговоре на питања о формату и броју учесника.

Мислим да је крајње време да се отворено каже да свако ко потура независне људе у процес који морају да воде странке жели да се унапред аболира од одговорности уколико, као што је већ био случај, на пола процеса дигне руке и крене у лобирање “около”, приватним везама по хотелским лобијима, користећи тему дијалога за нову узурпацију медија.

Бинарни избори у српској политици данас нису реалност, посебно ако су као избор понуђени бивши представници власти. Превелико је неповерење и објективно превелика незаинтересованаст за политичаре који су већ једном изиграли поверење грађана. Иза њих заувек остаје као највеће постигнуће уништавање Демократске странке чији рејтинг данас не могу пронаћи ни највећи статистичари, а због чега су се демократе за само неколико година распале на скоро десет странака. Шупља је прича да они који су такав један процес покренули раде ишта паметно, а разлог лежи у чињеници да неће или не умеју.

На медијима је данас посебно велика одговорност. Да ли ће допустити да их ова двојица свако мало и по истом шаблону “возају” или ће известити шта о међустраначком дијалогу мисле и они који вештачки не креирају овакве “кризе”?

Да не буде никакве забуне, ово није текст опозиције о опозицији, ово је текст о безобразној манипулацији која грађанима Србије прави огромну штету по ко зна који пут. Тој смо манипулацији предуго изложени од стране актуелне власти. Да ли ћемо пристати да нас на исти начин возају и они од којих су ови на власти данас све научили, они који су им делили ордење и гласали за буџете, бивша власт упитних постигнућа и не малог броја афера? Ја сигурно нећу.

Татјана Мацура, копредседница Странке модерне Србије

(Текст је објављен у викенд издању Блиц-а, 20. марта 2021. године)