“За нашу децу” или не баш за сву нашу децу?

Породиље у Србији већ две и по године чекају на одавно најављене и обећане измене Закона о финансијској подршци породици са децом. Да ствар буде гора, осим Владе која игнорише сопствена обећања и најаве, ни Уствани суд Србије нема много бољи однос према групи жена које су се у овој тешкој здравственој и економској ситуацији охрабриле да постану мајке. 

Сигурно сте за ове две и по године од када је спорни Закон ступио на снагу чули да неке породиље у Србији примају надоканде током породиљског одсуства или одсуства ради неге детета од тек неколико стотина или неколико хиљада динара месечно. Да, добро сте прочитали, ви ретки који за овај проблем још увек нисте чули – неколико стотина или неколико хиљада динара месечно! Мислим да није неопходно да анализирамо како се са тим средствима може преживети месец са бебом у Србији, довољно је рећи – тешко.

Укратко, овај Закон погађа мајке које немају довољан број месеци везаног радног стажа јер су у најрепродуктивнијем периоду живота често запослене као “невидљиве раднице”, односно раде на црно, у сивој зони или су запослене на привременим и повременим пословима. У групи жена које су погођене применом овог Закона су и оне жене које су приморане да одржавају трудноћу, због чега им се време проведено на трудничком боловању уопште не рачуна приликом одређивања висине надокнаде након порођаја, због чега постаје очигледно да је за државу одржавање трудноће женски хир. Законом су погођене и жене које у великој мери пуне буџет Републике Србије обављајући самосталну делатност као предузетнице, као и оне жене које су захваљујући свом труду, образовању, раду и другим вештинама успеле да током свог радног века зарађују више од три просечне зараде. Овим су Законом погођене и оне жене које су одлучиле да роде више од четворо деце, што је у супротности са свим званичним промоцијама Владе да им је стало до демографије и популационе политике јер број деце ограничавају на четворо, као и жене на селу које су регистроване као пољопривредне осигуранице. И за крај, а за мој појам морално нејнеприхватљивије, овај Закон ради у корист штета мајки које су родиле децу са инвалидитетом.

Све ове жене су у време када се о овом Закону расправљало у Скупштини третиране као својеврсна “породиљска и трудничка мафија”, како од стране тадашњих министара, тако и од скупштинске већине која је на крају изгласала овај Закон, а оне саме као “маме мафијашице” које рађају децу да би се обогатиле. Тако је изгледа почела дуго најављивана борба државе против мафије – од мајки.

Нећу писати о свим категоријама породиља које сам поменула, а које погођа овај накарадно написани Закон, јер бих у том случају морала да покренем недељни фељтон. Како то нисам у прилици, овај ћу се пут осврнути само на мајке за које мислим да су овим законом вишеструко дискриминисане јер су родиле децу са инвалидитетом, а чија су деца директно такође дискриминисана.

Применом члана 12. став 7. овог Закона мајке које су родиле децу са инвалидитетом принуђене су да бирају између тога да ли током првих пет година живота њиховог детета желе да примају надокнаду на коју имају право по основу своје претходне зараде или надокнаду на коју суштински има право њихово дете, а која се колоквијално назива “туђа нега и помоћ”. Важно је напоменути да на “туђу негу и помоћ”, у зависности од степена инвалидтитета, имају право и одрасле особе са инвалидитетом. 

Дакле, у тренутку када се породица сусреће са инвалидитетом свога детета, када ни сами не знају шта их је снашло и како ће њихов живот у будућности изгледати, када још нису ни свесни колико ће им се живот из корена променити, они су остављени на милост и немилост сопственим капацитетима, породици и пријатељима, док их је држава, која са друге стране има разумевање за одрасле особе са инвалидитетом по овом питању, баш у том најкритичнијем периоду оставила на цедилу. 

Недопустиво је вишегодишње тумачење државе, а правно гледано је и нетачно, да једна надокнада искључује другу, пре свега што основе за њихово добијање нису исте и нису уређене истим законом. Укратко – не може надокнада на коју има право мајка да искључи надоканду на коју има право дете и обрнуто. 

Пре 22 месеца добила сам подршку 30 народних посланика из 11. сазива и заједно смо се обратили Уставном суду Србије, упутивши Предлог за оцену уставности неколико одредби овог Закона и, истини за вољу, били смо сигурни да је неустаност горепоменуте одредбе неспорна и да ће проблем које бебе и деца са инвалидитетом и њихове породице имају бити први решен. Али, не лези враже, догодило се то да децу са инвалидитетом не игноришу “само” надлежна министарства или “само” држава, већ и највиша правна институција наше земље – Уставни суд. 

За оне који нису упућени у то како и на који начин Уставни суд функционише најпре једно краће информисање. Наиме, када се обратите Уставном суду и затражите оцену уставности суд задржава право да се о предмету изјасни или не изјасни. Па је тако Уставни суд на седници одржаној почетком децембра одлучио да се изјасни само о неким одредбама овог Закона и то оним за које слободно можемо рећи да су најбаналније. Неуставним су проглашене само одредбе које се тичу породиља које су регистрован као пољопривредне осигуранице, велики број је одбијен, док је одредба која се тиче беба и деце са инавлидитетом Уставни суд апсолутно игнорисао. 

Преведено, да би се судије Уставног суд елегантно заштитиле од одлуке која је за актуелну Владу неповољна, а за коју знају да би по свим правилима правне струке морала бити проглашена неуставном, једноставно су одлучили да се о одредби која се односи на бебе и децу са инвалидитетом и њихове родитеље не изјасне. Одлучили су да гласно оћуте на срамоту и стид своје професије и независности у раду коју би наводно морали имати. 

Поставља се питање колика је штета учињена овим породицама за ове две и по године? Ако претпоставимо да породица има дете са 100% инвалидитетом које није способно самостално да се одржава у животу, већ је детету неопходна потпора у виду разних лекова, суплемената и медицинских апарата и да би у неким другим, нормалним околностима они остварили право на надокнаду од рецимо 20.000 динара месечно, долазимо до закључка да су те породице за ових две и по године остале ускраћене за око 5.000 евра које су морале надокнадити из неких других извора финансирања – шира породица, пријатељи, а неретко и хуманитарне организације путем СМС подршке. Процењује се да у Србији има између две и три хиљаде деце са инвалидитетом која би имала право на пуну надокнаду за тзв. туђу негу и помоћ, па с тим у вези питам министарку за рад и социјална питања, министра за демографију, популациону политику и бригу о породици, министра финансија и на крају председницу Владе Републике Србије – да ли овај економски тигар, како сте нам представили Србију, то заиста не може да поднесе?

Не само да мислим да државни буџет може поднети такво издвајање, већ мислим да то и мора учинити, посебно уз чињеницу да једна од улога државе јесте да брине о најугроженијама. Довољно је само другачије одредити приоритете у буџету, јер годинама због огромних повећања у Министарству одбране или Министарству унутрашњих послова трпе социјална заштита, здравство, образовање, култура…  Распоредите наша средства, а државни буџет јесу наша средства вама привремено дата на управљање, тако да се стварна брига о грађанима може неспорно утврдити. 

Има ли угроженијих данас од беба и деце са инвалидитетом којима је ускраћена тзв. туђа нега и помоћ применом закона који на сва уста промовише наводну бригу о породици? Нема. Да ли има политичке воље да се ово питање реши? Ни тога нема, али то се може и мора променити. Зашто смо дошли до тога да се уопште морамо обраћати Уставном суду, који после тражи излаз из безизлазних ситуација? Зар морамо и до Стразбура да идемо? Није неопходно. Ако промовишете дијалог, покажите и да сте на дијалог спремни. Докажите да има политичке воље да се ово питање реши и да су за државни врх Србије, као и за народне посланике који са поносом испод својих имена носе слоган “за нашу децу” баш сва деца једнака и да нису нека једнакија од других. 

Татјана Мацура,

копредседница Странке модерне Србије и оснивачица Удружења Маме су закон

Ауторски текст објављен у Блицу, 26. децембра 2020. године