Лоша вест за Србију и њене грађане

Година на измаку изгубљена је за многе ствари, а у политичком смислу она је за Србију потпуно изгубљена за европске интеграције и за оно што је у њима суштинско и корисно за Србију – све реформске процесе садржане у њима.

Да ће тако бити, знало се одавно. Само незаинтересоване и неупућене је могао изненадити твит европске посланице која констатује да Србија ове године неће отворити ни једно поглавље.

Година је била изборна, па не чуди паузирање многих политичких процеса, али изборни процеси иза нас можда и најбоље показују потпуно одсуство било каквих позитивних промена у Србији.

Можда то јесте добра вест за њу, за грађане Србије не би требала бити. Не треба испустити из вида ни да ако се ЕУ не прошири на Западни Балкан, прошириће се неко други, па то не би требало да радује ни било кога у ЕУ, поготово не посланике Европског парламента привржене западним вредностима.

Европске интеграције, и у њима садржани реформски процеси, потребније су Србији више него Европској унији. Можемо једни без других, с тим да Европа без нас може много боље него ми без ње и у том смислу више она треба нама, него ми њима.

Одговорност што је година потпуно протраћена за приближавање Србије европским стандардима у свим областима живота искључиво је на властима.

Министарка за европске интеграције би своју одговорност за то морала преиспитати питајући се шта јој је у години на измаку била улога. Свакако није успела да питање европских интеграција учини приоритетним најважнијем доносиоцу политичких одлука у Србији. Свакако није понудила детаљнија образложења за изостанак апсолутно било каквог, макар и минималног помака, осим пословичног изговарања на митско биће звано „бриселска бирократија“.

Од првог дана српских европских интеграција јасно је да је тај процес за Србију факултативан и да зависи искључиво од воље Србије, да је високо нормиран, да су за напредовање Србије у том процесу постављена постојана и јасна мерила и да Србију нико не тера да их испуни, а да ће Европској унији приступити ако и само ако та унапред утврђена мерила испуни, за шта има на располагању и обилато користи богату европску помоћ, која је у највећој мери финансијска.

Од првог дана такође је јасно да су владавина права и демократија (чувено поглавље 23) и регионално помирење, пре свега са Приштином (још чувеније и грађанима намерно никад до краја разјашњено поглавље 35) предуслов свега другог и да нас без напретка на том пољу ни један други напредак неће приближити чланству у Европској унији. Још важније, неће се отворити ни једно друго поглавље, а то значи да ни у једној новој области нећемо започети толико потребне реформе. На пример, у поглављу 27 – животна средина.

Зато је лицемерно када се српске власти чуде и изговарају на „бриселску бирократију“, тврдећи да је она крива што Србији нису отворена одавно припремљена и у Брисел послата поглавља.

Србија није урадила свој део посла.

Или је власт одлучила да га не уради, да не направи помаке у владавини права, демократији, независности правосуђа, слободи медија или ју је неко у томе спречио.

Ако јасно не кажу ко их, како и зашто спречава, онда је реч о овом првом, па не изненађује што ето понеко у Европској унији сматра да је добра вест што су коначно проваљени, макар се ти који сметају европском путу Србије радовали, ко год то био.

Са друге стране, бојим се да је пропаганда учинила своје и да актуелна власт неће изгубити превише домаће подршке ако је Брисел одбаци и да би у том случају српски грађани остали у најгорој ситуацији: са истим властима, али без европске, дакле реформске перспективе. То би само надаље заробило друштво и кола окренуло низбрдо.

Изласка из овог лимба неће бити све док се не појави неки јасан и од грађана прихваћен противтег који би се и Бриселу учинио довољно прихватљивим партнером.

Владимир Ђурић, генерални секретар Странке модерне Србије