Србија, држава се вишеструким сметњама у развоју

Волим Србију и осећам потребу да тако започнем овај текст. Национална припадност само је један у низу мојих идентитета који ме чине особом каква јесам. Рођена сам у Македонији, северној или јужној, зависи од тога како сте окренули карту света. Имам обичај да кажем „ми“ када говорим и о Македонцима и о Србима. Ипак, живим, радим и трудим се да допринесем развоју земље у којој живим, а то је Србија. Када нешто прихватимо као део свог идентитета важно је да знамо шта је то са чим се идентификујемо. За мене је Србија, држава са вишеструким сметњама у развоју, која никада неће остварити свој пуни потенцијал, због унапред постављених ниских очекивања од себе саме. Србија традиционално занемарује свој највећи потенцијал, а то су људи. Патриотизам се мери полтронством и понизношћу, а истинске патриоте, људи који су вредни, посвећени, часни, слободоумни, остају скрајнути, осим ако нису одлучили да у некој другој земљи остваре оно што у својој нису могли, земљи која је своје сметње одавно прихватила, с њима се суочила и ради на томе да јача онај део у ком је најбоља.

Готово да нема ресора у Влади Републике Србије у ком те сметње и тешкоће у развоју нису видљиве, па да кренем редом.

Образовни систем, од времена кад ја пратим политички збивања у Србији, а то је почетак деведеситих година прошлог века, представља систем чија је сврха да се број људи који имају само основно образовање у Србији никада не смањи и веома је успешан у томе. Уз ретке светле примере, овај ресор водили су људи без визије о будућности земље изванредних умова, чији потенцијал је остао слабо видљив и користан за заједницу. Нико се није упустио у корениту промену наставних програма, нити фокусирао на циљеве и исходе учења. Нумеричко оцењивање репродукованог, али не и примењеног знања и даље је начин на који се тестирају ученици и студенти и увек са неком тихом претњом да је провера знања нешто што се ради по казни, а не са циљем да се ученици подрже тамо где „шкрипи“: У таквом систему сналазе се само осредњи и просечни људи, који су такви не зато што у њима нема нечег изванредног, већ зато што се тако најлакше плива у овако устројеном друштву. Није пожељно да си много глуп, односно да не учиш онако како су научили да те уче, али није пожељно ни да си много паметан. Изреке попут „вежи коња где ти газда каже“, главна су звезда водиља у тој осредњости. Систем није подржавајуће и пријатељско окружење ни за кога, осим за оне који се прилагођавају нормама и ауторитету стеченом ето тако, на слабо заслуженим постигнућима и посвећености. Чини се да се никада неће изаћи из мода „уради тако, јер сам ја тако рекао». Аналитичко мишљење се не стимулише, напротив, спутава се. Поставља се питање да ли нам је овакво образовање, које традиционално продукује ниско квалификовану или неквалификовану радну снагу, посебно сада када и ти људи налазе боље место за живот, а не само мали проценат популације, инжењери и лекари, уопште потребно. Хиперпродукција непотребних доктората који немају никакву научну вредност, купљене дипломе, насиље, последица су политичких поткусуривања са овим најзначајним државним ресором.

Образовање, као темељ сваког развијеног друштва прилично је климав и одатле почињу сви проблеми климавости целе наше куће.

Систем социјалне заштите одавно је систем који више подржава оне који су довољно сналажњиви да доскоче бројним рупама у том систему него оне којима је подршка заиста потребна. С друге стране, подршка се не пружа на начин да она буде привремена и да заиста буде подршка у томе да се од издржаваног члана, особа оснажи и постане продуктивна за друштво, већ се подржава да особа остане у ситуацији потребе за подршком до краја живота. Особе са инвалидитетом, што је око 15% популације, искључене су из заједнице јер права подршка не постоји, а тако искључене далеко су већи терет држави од тога да се искоисте као ресурс уз рационалну дистрибуцију подршке на ствари које живот ових људи чине квалитетнијим. Припадници ромске националне заједнице таргетирани су као особе које не желе да раде и уче, а систем ништа није предузео да то не буде тако. Одржавају се установе и институције у које се смештају корисници, чији оперативни трошкови самоодржавања далеко више коштају од тога да корисници који живе у установама остану у породици. Људи завршавају у установама јер испадну из система који их избацује онако како искаче лото лоптица из бубња. Породице су девастиране и све мање функционалне заједнице, јер је потреба за пуким преживљавањем основна потреба коју је неопходно задовољити. Чувена Масловљева пирамида потреба поставља људске потребе у јасну хијерархију према којој свака особа најпре треба да задовољи потребе из нижег нивоа, како би активирала потребе вишег нивоа. Оне су подељене на 5 сегмената и то тако да се у првом налазе базичне, физиолошке потребе човека у које спадају потребе за храном и водом, спавњем и тако даље. Затим следи сигурност која подразумева посао, здравље, кров над главом. Трећи ниво је љубав и припадање и на том нивоу задовољавају се потребе за пријатељима, партнерима и слично. Четврти ниво у пирамиди је поштовање, које подразумева поштовање према себи и другима, као и да други поштују нас, док је пети ниво, за многе недостижан, самоостварење односно моралност, креативност, спонтаност, потреба да се решавају проблеми, непостојање предрасуда, прихватање чињеница. У земљи у којој трећина становништва не може да оствари ни потребе првог нивоа, тешко је очекивати од људи да буду усмерени на слободу мишљења и изражавања и имају свест о томе да смо сви ми држава онаква какву је свако од нас направио. Ту долазимо до треће сметње, на којој ћу вероватно морати да се зауставим, јер ми ограничени број карактера неће дозволити да набрајам даље.

Људска права су универзална, неотуђива, недељива, међусобно зависна и међусобно повезана. Она су универзална јер су сви рођени са једнаким правима, без обзира на то где живе, пол, инвалидитет, расу, верску, културну или етничку припадност. Неотуђива, јер људска права никада не могу бити одузета. Недељива и међусобно зависна, јер су сва права – политичка, грађанска, социјална, културна и економска – једнако значајна и ниједно се не може у потпуности уживати без осталих. Није шала, није виц, ово каже право људских права. Папир трпи све, исто као и човек, чија су права вишедеценијски, или прецизније, вишевековно угрожена. Поставља се питање како то да је Србија тек након девет година поново формирала Министартсво за људска и мањинска права, а оно што још више забрињава је и део који му је придодат, а то је друштвени дијалог. Да ли то ми ни након 20 година нисмо научили да разговарамо? Значи ли то да нам је друштво тек надомак прве лествице Пирамиде потреба, јер када још нисмо ни проговорили, нисмо научили да кажемо да или не, хоћу, нећу, нисмо у стању ни да задовољимо основне физиолошке потребе, а да се не унередимо. Ко ће да распрема неред који смо направили, који и даље правимо за собом и остављамо га будућим генерацијама, када нисмо у стању ни да се слушамо. Не чујемо гласове обесправљених. Кршење осовних људских права једина је ствар за коју не постоји казна иако су казне прописане у најмање два закона. Када прекорачите брзнину, не вежете појас у колима, не порпустите пешака, не платите струју или порез, неко ће закуцати на ваша врата. Једино се ништа неће десети када су вам угрожена људска права. То се најбоље илуструје на примерима особа са инвалиитетом и питањима приступачности објеката, информација, комуникације, производа и услуга. Може вам се десити да данима тужно гледате у степенице неког објекта и у њега не можете да уђете јер сте особа у колицима и неће се ама баш ништа десити, иако Закон о спречавању дискриминације особа са иинвалидитетом каже „Забрањена је дискриминација на основу инвалидности у погледу доступности услуга и приступа објектима у јавној употреби и јавним површинама“, а пише и „Власник објекта у јавној употреби, као и јавно предузеће надлежно за одржавање јавних површина, дужни су да обезбеде приступ објекту у јавној употреби, односно јавној површини свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту и степен њихове инвалидности.“ Закон предвиђа и казне, које нико неће применити, па вам се може десити да у неком угоститељаком објекту проведете неколико сати с пуном бешиком, а немате где да се олакшате јер не постоји приступачан тоалет и такође се неће десити ништа, осим евентуално да се унередите и постане вам веома брзо јасно где вам је место на Пирамиди потреба, чак и ако сте се којим пуким случајем усудили да се некако довучете до трећег или четвртог нивоа. Може вам се десити и то да пожелите да уђете у градски превоз, али ће се углавном све завршити на пустој жељи. Мада вам нико неће замерити ако насмејано машете осталим путницима. Може вам се десити и то да пожелите да одете на рехабилитацију у неко од бањских лечилишта, али да вас телефонским путем обавесте да тамо нема услова за људе са инвалидитетом. Нема те ситуације коју можете замислити, а која вам се не може десити да се осећате понижено, само је једно сигурно да се неће десити, бар не у скорој будућности. Нико се на институционалном нивоу неће бавити достојанством људи и расипаће тај јединствени и непоновљиви ресурс у жељи да се попне или догмиже до врха пирамиде и тамо што дуже остане. С тим што не треба занемарити чињеницу да врх лако може постати дно и обрнуто.

Љупка Михајловска, члан ширег председништва