Дању Рагиб, увече Нагиб

Рагиб и Нагиб су, како се сећају они који памте барем како је изгледало када земља тежи да је води мртав човек док се не смисли нешто боље, југословенска верзија доктора Џекила и мистер Хајда, настала на апсолутно бујајућој креативности Рамба Амадеуса, која је врхунац достигла на албуму М-91, на прелазу 1980-их у 1990-е. Елем, реч је о успешном шибицару Рагибу, који је „тамна страна Месеца” полицајца Нагиба, лакомог на сладак живот. Нажалост, како сам одабрао да се бавим економијом, јер сам, следећи свој разум, схватио да бих у уметности у најбољем случају био нижеразредни ловац на јадне синекуре, шибицар ће бити искоришћен управо за објашњење блештавила политике субвенција.

Али да кренемо од почетка. Свако друштво покрећу они који углавном виде ствари које други не виде, који су спремни да управо иза свог „оштрог вида” стану својим новцем и имовином, да прихвате ризик својих пословних идеја, да запосле друге људе и да сваког дана размишљају о потребама купаца, законима, тананој разлици између ликвидности и профитабилности, степену разбојничког духа – како конкурената, тако и државе – и да на послетку, ако су једни од мањине која успе у томе, зараде значајно више него они који су одважни једино да раде за плату.
У корену тога што данас живимо у најбољем свету свих времена, где нема краја увећању богатства и све бољем животу, лежи најмоћнија сила која је од човечанства, које хиљадама година није успевало да битно увећа стандард људи, успела за само два века да направи чудо – предузетништво слободних људи који се под разумним законима боре да што више зараде. А опет, та зарада је последица тога што траже начине како да учине својим производима и услугама животе својих суграђана што бољим.

Следећи импулс за сопственом зарадом, предузетници чине добро свима, не зато што су алтруисти, него што њихове новчанике пуне они који својим новчаницима одлучују колико ко од тих другачијих људи треба да има. Понекад су последице неочекиване, али све оне су последица слободне воље, а неочекиваност је управо директан резултат тога што предузетници разумеју потребе заједнице, док обичан свет разуме углавном своје потребе и потребе њима блиских људи.

Друштва која покрећу силе предузетништва јесу друштва иновација, слободних људи који се углавном старају сами о себи, где је лична слобода проткана личном одговорношћу. То су друштва победника који се не плаше конкуренције, који виде цео свет као прилику. Та друштва брзо и одрживо расту, прилагођавају се променама. У зависности од склоности, нека имају јаче, а нека слабије мере социјалне политике, нека имају разумно дерегулисана тржишта, а нека повремено залутају у мере које су непријатељи развоја привреде.

Е сад, зашто је у Србији предузетништво нешто што се толерише, повремено и малкице заспе ситним новцем који стигне ограничено и до покојег предузетника, а субвенције су алем камен економске политике? Ту долазимо да концепта Рагиба, који нуди лак и очигледан добитак. Елем, када се узме више новца од 100.000 малих предузећа и још више од грађана, који би, такође, знали да троше своје новце, то се не дâ ставити на једно место, осим као безлични статистички индикатор који мало коме шта значи. Када држава стави сав новац на гомилу, па дâ субвенцију којом парцијални инвеститор сагради фабрику, то је видљиво свима и тиме се може хвалити. Виде се сва нова радна места, нове хале, нове машине, нове технологије, као и сав просперитет који нам куца.

Фабрика је добитак на лотоу, ситни губитници никада неће добити светла камера, а још мање интервјуе где ће објашњавати како пекар није купио малу пећницу, аутомеханичар нову пресу, земљорадник нове саднице. Колико смо добили иновација у Рагибовој фабрици, где он говори како је направио скоро па претварање воде у вино – вест је без премца, док је досадно и несхватљиво сабрати колико је узето другима и колико је цела та операција алокација туђих пара коштала.

Потом се јављају додати изазови. Мали субвенционишу велике да дођу да им узму тржиште, а истиче се само да је отворен простор за кооперанте. Малима се скраћују ланци продаје и развоја, а истиче само оно што добијају. Одбацујемо сопствене иновације, а глорификујемо туђе технологије, често несвесни генијалних иновација, као што су точкови на коферу, желећи да приграбимо технологије које нам делују моћне. Уместо да се говори о нето додатој вредности која остаје у Србији, а која је код малих већа, истиче се промет великих. Уместо да се говори о томе да мали не беже са профитом, немају трансферне цене и сличне елегантне инструменте, радије се говори о сивој економији и најлогичнијем понашању оних који зарађују осредње, а треба подоста да плате држави.

На све то стиже и завршна последица. Људи масовно мисле да је просперитет последица ингениозности политике. И јесте, добрим делом, али политике која схвата ко треба да улаже, ко треба да формира привредну структуру, ко треба да одређује шта треба да се производи у Србији, а шта не треба. А одговор је ‒ потрошачи, делом српски, делом инострани, а одговор на њихове жеље, опет, треба да нам дâ привреда, јер она није склона да подгрева нереалне жеље и, још мање, да те жеље финансира туђим парама.

Уместо друштва победника, слободних људи, ми добијамо друштво молилаца који мисле да сопствени успех лежи у туђим рукама и да је неко други одговоран за нечији пристојан живот. Такво друштво је нужно друштво политике која пресипа из полупразних казана и где је очигледност неправде неумитна, јер у казану нема доста за све. Уместо хармоније несклада несавршених људи, добијамо оно што данас имамо – друштво конфликта, где су једни срећни што имају моћ, а други несрећни што не могу да раде то исто.

Александар Стевановић, економиста и консултант у тексту Мој угао за BIZLife