Мајмунска посла

За новогодишњи број BizLife магазина пише: Александар Стевановић, економиста и консултант

Познат је приказ три Санзару мајмуна – Мизаруа, Kиказаруа и Ивазаруа, од којих сваки или не види зло или не чује зло или не говори зло. Изнад њих је некад и Шизару, који не чини зло. Тако нам Санзару мајмуни дају кратак приказ пута врлине када то гледамо источњачким очима, док у нашој западној цивилизацији Санзару мајмуни често имају конотацију гледања кроз прсте или чак индоленције. Има и мафија своје тумачење мајмуна као завета ћутања, а постоје и многа друга гледишта. Тако сам и ја мајмуне убацио у српски контекст да бих направио увод у свој утисак о 2019. години.

У данашњој Србији, Мизару је селективан и види када му се хоће, Kиказару апсолутно слуша самог себе, а Ивазару бесконачно говори. Последица је да је 2019. година у Србији, барем када је реч о функционисању свега онога што зовемо јавном сфером, постала година слома комуникације, дијалога глувих, потпуне супротности онога што нас учи Беседа на Гори. Данас се у Србији велича монолог, а и он само служи да туђе монологе унизи и да након тог фасцинантног очитавање трунова или већих облика сличног типа очних неугодности буду увод у релативизацију властитих балвана. Спремност да се машимо за вербални камен ‒ потпуна је.

Неко би рекао: „Па то је само јака и снажна битка!” Међутим, дијалог то није. Дијалог нам служи да будемо у стању да видимо различите проблеме или различите шансе, да укрстимо различита решења изношењем квалитетних аргумената и да онда консеквентно бирамо најбоља или барем најмање лоша решења. Дијалог и различита гледишта која се надмећу, а не међусобно сатиру ‒ пут су у стварање просперитетног друштва.

Ако верујемо да има једна књига, једно решење и један проблем, промаћи ће нам колико је дивних прилика отишло, а колико се проблема пропустило решити на најмање болан начин. Нећемо бити боље верзије себе самих. Заводљиво је у светлу световне вере у исправност само једног погледа на свет говорити о јаловости дугих сучељавања и консеквентно дугог пута до одлука, а истицати ефикасност монолитности. Исто важи када имамо веру да постоје само два или чак три мишљења. Оно што нам делује најјефтиније на први поглед, већ на средњи рок ‒ најскупље је. Највећи заводник, скоро попут наших русалки, јесте школа да постоји само бело и црно, добро и зло, правда и неправда, 1 и 0. Бинарност је само прикривено једноумље.

Kада смо масовно, како данас јесте у Србији у таборима световне вере, без жеље да разговарамо, када истичемо да је разговор лош и знак слабости, када разговору приступамо јалове воље и бескрајне спремности за бег од њега, друштво као целина претворено је у „Зачарану шуму”, да се изразим терминима тренутно популарног имагинаријума Волта Дизнија, у коме су сви у земљу којој се не види небо, где се не зна када је, како је и зашто је почело, али се зна да је неугодно, јалово, прилично страшно и, изнад свега, тужно. Изнад свега, као што зна свако ко је учио основе психологије, тугу маскира бес, јер је патријархалном Балкану неприхватљиво бити тужан.

Ако бих нешто пожелео у 2020. години, то је да постанемо мало склонији дијалогу, да слушамо када други говоре, да кажемо када имамо шта паметно рећи и да не склањамо погледе од проблема који постоје. Проблеме ћемо превидети и они ће нас тиштати ако затварамо очи и гледамо на другу страну, решења ћемо одбацити ако се не посветимо активном слушању и паметно дозираном говору. Шансе ће нам цурити кроз прсте. Дијалог и артикулисан говор оно су што нас разликује од пса, мачке, говечета, миша или било ког сисара. Стога је штета да не користимо оно што имамо као преимућство наше људскости.

Срећна вам 2020. година!