РЕСУРС, А НЕ ТЕРЕТ ДРЖАВИ

Љупка Михајловска, народна посланица и председница Радне групе за унапређење положаја ОСИ
Фото: новинарка Данаса Јована Томић


Државе које су ратификовале Конвенцију о правима особа са инвалидитетом, међу којима је и Србија, обавезале су се да ће предузети одговарајуће и ефикасне мере ради отклањања дискриминације у свим областима које се односе на брак, породицу и родитељство особа са инвалидитетом. У Србији ову област регулишу Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом и Закон о забрани дискриминације. Жене са инвалидитетом помињу се само ретко у неким општим националним стратегијама, или генерално у законима о здравству, али мере за њихово спровођење углавном нису дефинисане или се не примењују у пракси.

“Не постоје посебни закони који се односе на жене с инвалидитетом, што и није нужно . Довољно би било да се поштују постојећи закони, као што су Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом и Закон о забрани дискриминације. У нашој земљи жене су генерално у неповољнијем положају, а то је свакако израженије ако жена има инвалидитетет или је Ромкиња, или је карактерише још неко лично својство које лако може бити предмет дискриминације. Примена постојећих норми је слаба, а праћење минимално, ако уопште постоји” , каже за Кабларнет народна посланица и председница Радне групе за унапређење положаја особа са инвалидитетом Владе Србије Љупка Михајловска.

Неприступачност здравствене услуге у превенцији и заштити репродуктивног здравља жена са инвалидитетом, као сто су институционалне и архитектонске баријере (неприлагодјени прилази зградама здравствене застите, неприступачни лифтови, уређаји за мамографију, недостатак хидрауличних гинеколоских столова – прим.аут.), облици су дискриминације за које постоји законом утврђена казна. (члан 48 Закона о спречавању дискриминације ОСИ. На ову ову област примењују се и чланови 13 и 17 истог закона). На питање да ли имају ефекта мере и активности које се предузимају како би се помогло женама са инвалидитетом у остваривању права на репродуктивно здравље , Михајловска истиче да још увек не постоји системска подршка.

“Ако упоредимо ситуацију пре 2000. године и данас, свакако се нешто ради, али је то ипак недовољно. Осим подесивих столова за гинеколошки преглед и неких краткорочних пројеката, нема никакве додатне подршке. Жене с инвалидитетом које се одлуче да роде децу немају системску подршку и готово по правилу се суочавају са предрасудама породице, околине и здравствених радника”, каже Михајловска и додаје: “Као што се у пракси сусрећемо да стручњаци саветују родитељима с инвалидитетом да напусте своју децу по рођењу јер су млади и имаће још деце, тако се исто срећемо и с тим да се жене с инвалидитетом не охрабрују да се остваре као мајке. Углавном се говори о правима особа с инвалидитетом из аспекта корисника услуга, али готово нико не заговара права родитеља с инвалидитетом. Неретке су ситуације да лекари изненађено реагују када им жена с инвалидитетом саопшти да је имала сексуалне односе”.

Михајловска указује да штетни стереотипи и предрасуде о женама са инвалидитетом имају озбиљне последице на остваривање њиховог права на сексуално и репродуктивно здравље и породицу.

“Чак и чланови породице особе са инвалидитетом често нису довољно оснажени да прихвате чињеницу да особе са инвалидитетом имају потребу да изразе своју сексуалност као и све друге особе. Многи мисле да су особе с инвалидитетом асексуална бића. С друге стране и саме жене са инвалидитетом олако прихватају друштвено наметнуте родне улоге и мисле да их не могу испунити. Од жене се очекује да брине о некоме и да је увек на услузи, а сматра се да жена с инвалидитетом није у стању да испуну родно наметнуту улугу и самим тим је непожељна за формирање породице. Друштво креира слику ‘идеалне жене’ у коју се жена с инвалидитетом не уклапа”, подвлачи наша саговорница.

Љупка Михајловска скреће пажњу на чињеницу да жене са инвалидитетом, као и оне без њега, посебно из руралних подручја или нижег степена образовања, немају довољно информација, у вези рађања, планирања породице, очувања плодности. Она каже да не познаје ни једну жену са инвалидитетом која је покушала процес вантелесне оплодње или лечења стерилитета.

“Особе са инвалидитетом толико препрека имају у свакодневном функционисуња, да само оне жене с инвалидитетом које су се избориле за нека најосновнија права уопште могу достићи тај ниво свести да размишлљају о потомству. Чим изађете из куће дискриминисане сте, ако сте жена с инвалидитетом” , истиче Михајловска и додаје да постоји дискриминација и у правном систему, у поступцима доделе старатељства или лишавања родитељског права.

“Било је примера када су деца одузимана родитељима с инвалидитетом или мајкама, али ми се чини да је свест надлежних ипак почела да се мења и да се жена с инвалидитетом не одбацује као подобна особа да се стара о свом детету подразумевано, као што је то био случај у прошлости”.

Један од важих предуслова за формирање породице је економска стабилност. Од имплементације Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању ОСИ, који је донет 2009. године, запослено је око 28 хиљада особа са инвалидитетом, од чега само 4.846 чине жене. Недовољна заступљеност на тржишту рада један је од битних разлога због кога жене са инвалидитетом одустају од родитељства.

“Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом који предвиђа да је сваки послодавац, који има између 20 и 49 запослених у обавези да запосли једну особу с инвалидитетом, затим онај који има 50 запослених треба да запосли две особе и затим на сваких наредних 50 запослених по једну особу с инвалидитетом. Послодавац који не испуни ову обавезу, за сваку незапослену особу уплаћује у буџетски фонд средства у висини 50% просечне зараде у Србији. Послодавцима је јефтиније да уплаћују пола просечне зараде по незапосленој особи с инвалидитетом, посебно узевши у обзир чињеницу да на тржишту нема довољно квалификованих особа с инвалидитетом за занимања за којима постоји потреба. Јавни сектор у највећој мери својим примером не подстиче приватни сектор. Корен проблема је у образовном систему који је пропустио да одшколује бројне генерације особа са инвалидитетом. Ипак, из године у годину, ствари се мењају микрокорацима на боље. Потребно је много напора да достигнемо задовољавајући ниво реформи, али свакако то не значи да ћемо одустати, већ да заједничким снагама морамо да се боримо снажније – оцењује народна посланица Михајловска.

На питање у којој мери је наше друштво прилагођено, приступачно и инклузивно према особама са инвалидитетом, Љупка Михајловска истиче:

“Друштво није приступачно и отуда све баријере. Баријере је створио или отклонио човек. Упркос великом заговарању за права особа с инвалидитетом, друштво и даље не схвата да је 10% популације ресурс, а не терет држави”.

Текст преузет са портала KABLARNET.RS