Stranka moderne Srbije – Životni standard građana Srbije

Stranka moderne Srbije nema problem da jasno kaže da je životni standard direktna posledica sposobnosti privrede da ubrzano raste i da je politika rasta ujedno i politika životnog standarda. Životni standard se ne može podići preraspodelom, posebno ne agresivnom. Ključne politike koje će stranaka moderne Srbije sprovesti kada bude vlast su:

Srednji i dugi rok

  • Najvažnije institucije modernog društva su privatna svojina, sloboda ugovoranja, efikasan sudski sistem i vladavina prava. Nema reforme, niti dobrog života, koji se mogu ostvariti bez ova 4 faktora.

Kratak i srednji rok: politike rasta za Srbiju pobednika

  • Priroitet je održivi rast. Najbolji održivi rast je onaj koji trasiraju sama preduzeća, a na državi je da izgradnjom institucija tržišnih demokratija i merama ekonomske politike omogući dobru konkurentsku utakmicu i potpuno uključenje Srbije na evropsko i svetsko tržište. U takvim uslovima, pokazalo bi se da je budućnost Srbije u granama koje imaju veliku dodatnu vrednost, visok potencijal za rast i unapređenje efikasnosti cele privrede, kao i prođu na evropskom i svetskom tržištu.

  • Privredni sistem mora biti zasnovan na principima efikasnosti, konkurencije i privatnog vlasništva. Postoji samo jedan razlog zbog koga su privatna preduzeća efikasnija od državnih – u njima za nemar i neodgovornost postoji ozbiljna sankcija. Kada na konkurentskom tržištu privatno preduzeće napravi loš proizvod, kupci ga kazne odlaskom kod konkurencije. Ako želi da preživi na tržištu, proizvođač mora da se više potrudi; ako se ne trudi, mora da zatvori preduzeće. To je osnovni mehanizam koji stvara privredni rast, kvalitet i odgovornost. Dominantno državno vlasništvo i državna privreda i politika subvencija odabranih privatnih preduzeća stvaraju siromaštvo.

  • Stranka moderne Srbije želi poreski sistem koji treba da obezbeđuje državi prihode, podstiče privredni rast i omogućava pravedniju raspodelu dohotka. Porezi koji guše privrednu aktivnost treba da se smanje ili ukinu. Centralna institucija koja to mora da obezbedi jeste ministar finansija koji ne treba da bude rizničar, već osoba koja zna koji su porezi više, a koji manje štetni za privredni rast. Svi poslodavci moraju da plaćaju sve poreze i doprinose. Ali porezi najpre moraju da budu razumni. Ne postoji poreska administracija koja će uterati nerazumne poreze. Zalažemo se za smanjenje poreza i nameta na rad do onog nivoa do kojeg će svakom poslodavcu biti prihvatljivo da prijavi svakog radnika i plati mu penziono i zdravstveno. Gubitak prihoda bi se nadomestio tako što bi svake godine polovina novostečenih prihoda budžeta Srbije (očekivano 2-2.5% budžeta, pri dugoročnoj stopi rasta od 4%), umesto u nove rashode budžeta bilo usmereno u smanjenje poreza i doprinosa. Ostala nova davanja iz budžeta bila bi finansirana ukidanjem svih subvencija osim za poljoprivredu, boljim upravljanjem javnim preduzećima i ostalom državnom imovinom, privatizacijom i kroz povećanje poreske baze usled smanjenja sive ekonomije i izbegavanja plaćanja poreza.

  • Daleko najveći poslodavac u Srbiji su domaće porodične firme. Porodični biznis je kičma svake ekonomije. Fokus ekonomske politike mora biti domaća privreda, preduzetnici i porodične firme i gazdinstva. Strani investitori, velike firme i banke su dobrodošli, ali se oko njih ne gradi ekonomska politika. Oni imaju resurse i snaći će se u svakom sistemu. Sistem mora da bude okrenut ka porodičnom biznisu.

  • Smanjenje javne potrošnje je neophodno na svim nivoima i ciljna javna potrošnja konsolidovane države Srbije je 35% BDP. Možemo trošiti samo ono što zaradimo. Zaduženost Srbije treba da bude 45-60% BDP, s tim da je gornja granica maksimum kada se deluje kontraciklično u vreme krize, a donja granica se dostiže u vreme ekspanzije.

  • Svi monopoli su loši. Neki manje, neki više. I državni monopoli su loši. Privatni monopoli su mnogo gori od državnih. Prirodni monopoli treba da budu u državnim rukama. Zdrava i jaka konkurencija je osnov slobodne tržišne ekonomije. Bez nje imamo eksploataciju celog društva od strane malog broja ljudi.

  • Nove firme. Osnivanje preduzeća ne bi smelo trajati duže od jednog dana i plaćanja takse za troškove registracije od najviše 1 evra. Osim u slučaju delatnosti koje zahtevaju ispunjavanje specijalnih uslova, kao što je trgovina vojnom opremom, preduzeće bi za svoju delatnost samo imalo “sve aktivnosti koje nisu u suprotnosti sa zakonom“. Ukinula bi se i ograničenja vezana za broj radnika, kapitalni cenzus za većinu delatnosti (osim eventualno za osiguranje ili bankarstvo), obaveza da preduzeće ima fizičko sedište, kao i diskriminacija pravnih lica koja plaćaju više cene telefona, struje i komunalnih usluga od onih koje plaćaju fizička lica. Osim znatnog poboljšanja poslovnog okruženja, ne postoji drugi način da se veliki broj pojedinaca motiviše za ulazak u preduzetništvo i osnivanje firmi.

Autor teksta: Aleksandar Stevanović, kopredsednik Stranke moderne Srbije