Странка модерне Србије – Животни стандард грађана Србије

Странка модерне Србије нема проблем да јасно каже да је животни стандард директна последица способности привреде да убрзано расте и да је политика раста уједно и политика животног стандарда. Животни стандард се не може подићи прерасподелом, посебно не агресивном. Кључне политике које ће странака модерне Србије спровести када буде власт су:

Средњи и дуги рок

  • Најважније институције модерног друштва су приватна својина, слобода уговорања, ефикасан судски систем и владавина права. Нема реформе, нити доброг живота, који се могу остварити без ова 4 фактора.

Кратак и средњи рок: политике раста за Србију победника

  • Прироитет је одрживи раст. Најбољи одрживи раст је онај који трасирају сама предузећа, а на држави је да изградњом институција тржишних демократија и мерама економске политике омогући добру конкурентску утакмицу и потпуно укључење Србије на европско и светско тржиште. У таквим условима, показало би се да је будућност Србије у гранама које имају велику додатну вредност, висок потенцијал за раст и унапређење ефикасности целе привреде, као и прођу на европском и светском тржишту.

  • Привредни систем мора бити заснован на принципима ефикасности, конкуренције и приватног власништва. Постоји само један разлог због кога су приватна предузећа ефикаснија од државних – у њима за немар и неодговорност постоји озбиљна санкција. Када на конкурентском тржишту приватно предузеће направи лош производ, купци га казне одласком код конкуренције. Ако жели да преживи на тржишту, произвођач мора да се више потруди; ако се не труди, мора да затвори предузеће. То је основни механизам који ствара привредни раст, квалитет и одговорност. Доминантно државно власништво и државна привреда и политика субвенција одабраних приватних предузећа стварају сиромаштво.

  • Странка модерне Србије жели порески систем који треба да обезбеђује држави приходе, подстиче привредни раст и омогућава праведнију расподелу дохотка. Порези који гуше привредну активност треба да се смање или укину. Централна институција која то мора да обезбеди јесте министар финансија који не треба да буде ризничар, већ особа која зна који су порези више, а који мање штетни за привредни раст. Сви послодавци морају да плаћају све порезе и доприносе. Али порези најпре морају да буду разумни. Не постоји пореска администрација која ће утерати неразумне порезе. Залажемо се за смањење пореза и намета на рад до оног нивоа до којег ће сваком послодавцу бити прихватљиво да пријави сваког радника и плати му пензионо и здравствено. Губитак прихода би се надоместио тако што би сваке године половина новостечених прихода буџета Србије (очекивано 2-2.5% буџета, при дугорочној стопи раста од 4%), уместо у нове расходе буџета било усмерено у смањење пореза и доприноса. Остала нова давања из буџета била би финансирана укидањем свих субвенција осим за пољопривреду, бољим управљањем јавним предузећима и осталом државном имовином, приватизацијом и кроз повећање пореске базе услед смањења сиве економије и избегавања плаћања пореза.

  • Далеко највећи послодавац у Србији су домаће породичне фирме. Породични бизнис је кичма сваке економије. Фокус економске политике мора бити домаћа привреда, предузетници и породичне фирме и газдинства. Страни инвеститори, велике фирме и банке су добродошли, али се око њих не гради економска политика. Они имају ресурсе и снаћи ће се у сваком систему. Систем мора да буде окренут ка породичном бизнису.

  • Смањење јавне потрошње је неопходно на свим нивоима и циљна јавна потрошња консолидоване државе Србије је 35% БДП. Можемо трошити само оно што зарадимо. Задуженост Србије треба да буде 45-60% БДП, с тим да је горња граница максимум када се делује контрациклично у време кризе, а доња граница се достиже у време експанзије.

  • Сви монополи су лоши. Неки мање, неки више. И државни монополи су лоши. Приватни монополи су много гори од државних. Природни монополи треба да буду у државним рукама. Здрава и јака конкуренција је основ слободне тржишне економије. Без ње имамо експлоатацију целог друштва од стране малог броја људи.

  • Нове фирме. Оснивање предузећа не би смело трајати дуже од једног дана и плаћања таксе за трошкове регистрације од највише 1 евра. Осим у случају делатности које захтевају испуњавање специјалних услова, као што је трговина војном опремом, предузеће би за своју делатност само имало “све активности које нису у супротности са законом“. Укинула би се и ограничења везана за број радника, капитални цензус за већину делатности (осим евентуално за осигурање или банкарство), обавеза да предузеће има физичко седиште, као и дискриминација правних лица која плаћају више цене телефона, струје и комуналних услуга од оних које плаћају физичка лица. Осим знатног побољшања пословног окружења, не постоји други начин да се велики број појединаца мотивише за улазак у предузетништво и оснивање фирми.

Аутор текста: Александар Стевановић, копредседник Странке модерне Србије