Веруј туђим речима, а не својим очима

Након два дана комплексних разговора са европским парламентарцима, чије сам изјаве чуо у интегралном облику, просто сам изненађен њиховом интерпретацијом и селективним и парцијалним преношењем у српским медијима, чак и у оним које опозициони бирачи сматрају објективним и независним. То нису радили само новинари, већ и поједини независни интелектуалци, који су давали сопствена тумачења ове очигледне евроскептичне пропаганде, на коју су, дубоко верујем ненамерно, насели.

По питању спремности ЕУ да прими нове чланице, пре свега Србију, пренети су само они делови изјава који придруживање Србије ЕУ чине даљим и мање извесним. Тако се тенденциозно акцентују информације о унутрашњим реформама ЕУ, које су неспорне, колико и проблеми који их узрокују, а који су заиста минорни спрам наших проблема. Поред тога се посебно наглашавају ставови о тек у јавности неформално помињаној, и још увек формално нигде предложеној, промени правила процеса пријема кандидата у чланство и претпоставка последица тих промена по кандидате за чланство. Посебно се апострофира интерпретација о ставу Француске да чланство за Србију и Западни Балкан више није опција.

Међутим, у медијима није презентовано оно што је јасно рекао амбасадор Француске, а што јесте пренео портал Еуропеан Wестерн Балканс, којем се поуздано може веровати јер је ближи европским креаторима политике ЕУ. Он је нагласио да нема говора о вету Француске на пуноправно чланство Србије и земаља Западног Балкана у ЕУ, те да је њихово пуноправно чланство и даље циљ Француске, управо како је председник Макрон обећао недавно у Београду. Предложене промене пријемног процеса не значе успорење приступања и замену пуноправног чланства за парцијално чланство у појединим областима у којима су испуњени сви услови, већ убрзање учлањења, по принципу учлањења одмах у комплетираним областима, само без права гласа до коначног учлањења, уместо чекања на учлањење по комплетирању свих области. При томе је наглашено да нема никакве замене пуноправног чланства некаквим стратешким партнерством.

Симптоматично је да су изостале изјаве европских парламентараца да сваки од њих подржава само пуноправно чланство Србије у ЕУ, до којег ће се доћи по процесу који је у току, и то по постојаним, познатим и раније утврђеним правилима. Такође, изостављена је и информација да је Европски парламент великом већином усвојио резолуцију којом тражи од шефова држава ЕУ да убрзају интеграције Западног Балкана у ЕУ.

Са друге стране, донекле су у медијима пренете оне изјаве европских званичника у којима се критикују српска заостајања и пропусти у реформама, демократизацији, сузбијању криминала и корупције, што такође европску будућност Србије чини мање извесном. Све слабости и мане српских власти и изјаве европских званичника о томе без сумње треба наглашавати, али остаје нејасно зашто се евроскептицизам додатно подгрева нецеловитим информисањем о европским ставовима и посебно о њеној спремности за нове чланице.

Јавност оправдано добија утисак као да се жели презентовати одустајање од европских интеграција као главног спољнополитичког циља. Коме оваква медијска слика може бити у интересу?

Пуноправно чланство Србије у ЕУ није само спољнополитички, већ уједно и пре свега реформски циљ, јер кроз процес присупања ЕУ Србија треба да се потпуно реформише и модернизује. Хоћемо ли због недемократичности, корумпираности и криминализованости делова власти одустати од свега тога и почети да се противимо и ономе што је за Србију најбоље у реформском и модернизацијском смислу?

Да ли је алтернатива да се окренемо Истоку јер су нам делови власти корумпирани? Селективна информисаност може јавност лако довести у заблуду да оваква политичка елита има безрезервну подршку из Брисела за све, па и за недемократичност, криминал и корупцију? Хоћемо ли на Исток јер свега тога тамо има мање? Да ли желимо учити демократију од Русије? Или ћемо нигде, па да балансирањем између Истока и Запада сами себе учимо како се прави јака држава, упркос два века неуспеха у тим пословима?

Ако се ради о идеји да се окренемо Истоку, који ће нас охрабрити да се пре реформи и модернизације наставимо бавити регионалним конфликтима као неко ко ће им послужити да подбада Запад, онда је сигурно да ће Србија наставити да пропушта историјске шансе да се модернизује.

Владимир Ђурић, посланик Странке модерне Србије