Dijalog

Artikulisan govor je jedna od temeljnih razlika ljudi i ostalih živih bića. Svest da ljudi svoje razlike treba da rešavaju razgovorom, a ne motkom razlikuje civilizovana i ona druga društva. Sposobnost da se razgovorom dođe do jasne opšte saglasnosti oko toga kako kanališemo nesaglasje je temelj demokratije i konstitucionalizma, iznad svega. Takođe, razgovor podrazumeva sposobnost da se sagovornik čuje i da se razmisli o tome šta govori, ne samo da se često i uporedo čuju dva ili više lica istog sveta.

Srbija ima fantastičnu tradiciju monologa i odbijanja razgovora onih koji ne dele iste poglede na svet. Samo od ponovne uspostave kakve-takve hibridne demokratije 1990. godine, svaki ljubitelj monologa i vređanja mogao je uživati u tome koliko je SPS želeo da svaki dijalog pretvori u lov na izdajnike, a opozicija u lov na komunjare. DOS, a kasnije DS/DSS su imali fantastične doprinose kulturi nedijaloga jer je svako od njih isključivao grupe koje nisu dostojne da budu deo razmene mišljenja. SNS kao strana koja je najmanje 22 godine proglašavana nedostojnom, virusom i krezubom je, naravno, sledila srpsku tradiciju i na dijalog gleda jednako kao i oni pre njih.

Sve u svemu dijalog mnogi stavljaju na pijadestal, ali samo ako bi nekako mogao biti po meri strane koja se oseti ugrožena tradicionalnim odsustvom istog.

Dijalog nam, ako smo ozbiljna zemlja, treba iz najmanje četiri razloga.

  1. Dijalogom se dogovoramo kako se tačno civilizovano ne slažemo.
  2. Dijalog nam daje i odgovor na pitanje šta je to oko čega se svi iole normalni slažu
  3. Dijalog nam omogućava i da većina ne zarđa prebrzo i da manjina postane većina. Dobitnik je društvo jer samo sukob ideja i argumenata donosi dodatnu vrednost u politici
  4. Dijalog služi da izbori ne budu tradicionalno srpsko isključenje polovine društva. Pamet je oskudan resurs pa nije mudro odricati se iste, a još manje je mudro terati bilo koga u frustraciju i kontriranje koje je samo sebi svrha.

Tako da dijalog nema razumnu alternativu. Što ne znači da je svest o nerazumnosti podela u srpskom društvu razlog zašto je dijalog počeo. Neiskren je, jer se mnogi pravdaju što uopšte razgovaraju, a najmahnitiji dijalog proglašavaju izdajom. Inače, potreba za pravdanjem zbog razgovora je upravo posledica apsolutnog glorifikovanja toga da sa lopovima i izdajnicima (u zavisnosti od toga ko to kaže druga grupa je izložena vređanju) nema razgovora.

Nema nama napretka dok ne bude jasno omeđeno šta je ono oko čega smo skoro svi saglasni i kako se pametno kanališu razlike. Pametno za celo društvo, a ne samo za vreme kad si na vlasti. Mi u Stranci moderne Srbije ne moramo reći da smo za dijalog jer smo to u praksi pokazali, baš kao i nesklonost monologu.

Aleksandar Stevanović
narodni poslanik
kopredsednik Stranke moderne Srbije