Дијалог

Артикулисан говор је једна од темељних разлика људи и осталих живих бића. Свест да људи своје разлике треба да решавају разговором, а не мотком разликује цивилизована и она друга друштва. Способност да се разговором дође до јасне опште сагласности око тога како каналишемо несагласје је темељ демократије и конституционализма, изнад свега. Такође, разговор подразумева способност да се саговорник чује и да се размисли о томе шта говори, не само да се често и упоредо чују два или више лица истог света.

Србија има фантастичну традицију монолога и одбијања разговора оних који не деле исте погледе на свет. Само од поновне успоставе какве-такве хибридне демократије 1990. године, сваки љубитељ монолога и вређања могао је уживати у томе колико је СПС желео да сваки дијалог претвори у лов на издајнике, а опозиција у лов на комуњаре. ДОС, а касније ДС/ДСС су имали фантастичне доприносе култури недијалога јер је свако од њих искључивао групе које нису достојне да буду део размене мишљења. СНС као страна која је најмање 22 године проглашавана недостојном, вирусом и крезубом је, наравно, следила српску традицију и на дијалог гледа једнако као и они пре њих.

Све у свему дијалог многи стављају на пијадестал, али само ако би некако могао бити по мери стране која се осети угрожена традиционалним одсуством истог.

Дијалог нам, ако смо озбиљна земља, треба из најмање четири разлога.

  1. Дијалогом се договорамо како се тачно цивилизовано не слажемо.
  2. Дијалог нам даје и одговор на питање шта је то око чега се сви иоле нормални слажу
  3. Дијалог нам омогућава и да већина не зарђа пребрзо и да мањина постане већина. Добитник је друштво јер само сукоб идеја и аргумената доноси додатну вредност у политици
  4. Дијалог служи да избори не буду традиционално српско искључење половине друштва. Памет је оскудан ресурс па није мудро одрицати се исте, а још мање је мудро терати било кога у фрустрацију и контрирање које је само себи сврха.

Тако да дијалог нема разумну алтернативу. Што не значи да је свест о неразумности подела у српском друштву разлог зашто је дијалог почео. Неискрен је, јер се многи правдају што уопште разговарају, а најмахнитији дијалог проглашавају издајом. Иначе, потреба за правдањем због разговора је управо последица апсолутног глорификовања тога да са лоповима и издајницима (у зависности од тога ко то каже друга група је изложена вређању) нема разговора.

Нема нама напретка док не буде јасно омеђено шта је оно око чега смо скоро сви сагласни и како се паметно каналишу разлике. Паметно за цело друштво, а не само за време кад си на власти. Ми у Странци модерне Србије не морамо рећи да смо за дијалог јер смо то у пракси показали, баш као и несклоност монологу.

Александар Стевановић
народни посланик
копредседник Странке модерне Србије