Kosovo je Srbija, koliko su oboje Evropa

AUTORSKI TEKST

Ima li potrebe srpske politike prema Kosovu podređivati Evropskoj uniji, kao centru moći od kojeg zavisi uspeh naših namera na Kosovu, jer će se ona svakako raspasti? Ima li potrebe srpske politike prema Kosovu podređivati evropskim integracijama Srbije i treba li te integracije uopšte nastavljati, ako nas ona svakako ne želi?

Rezultati nedavnih evropskih izbori kažu da su vladajući narodnjaci i socijaldemokrate pali, da su evroskeptici porasli, ali nedovoljno za bilo šta, a da su značajno skočili liberali i zeleni, kao izrazito proevropske grupacije. Prvi put posle 25 godina izlaznost je preko 50%, što pokazuje da je “Bregzit” učvrstio Evropsku uniju. Dovoljno evroskepticizma nema čak ni među glasačima mađarskog predsednika Viktora Orbana, iako ima selektivnog prihvatanja evropskih vrednosti. Očekivati raspad Evropske unije nerealno je.

Kao najveći protivnici proširenju i našem pridruživanju EU najčešće se spominju Francuzi. Francuska je nedavno objavila svoju novu strategiju za Zapadni Balkan koja predviđa pojačan francuski angažman na približavanju regiona Evropskoj uniji. Najavljena je posete francuskog predsednika u junu, planira se osnaživanje vladavine prava, reformi, održivog razvoja, tranzicije na zelene izvore energije i Francuska je čak voljna da za to potroši i svoj novac. To pokazuje kolika je zabluda kosovske politike sprovoditi bez obaziranja na evropske standarde pod izgovorom da nas Evropa neće.

Verovatno je tačno da će se zbog novog odnosa snaga u Evropskom parlamentu teže odlučivati i o Srbiji. Liberali i liberalne demokrate više će se pitati. Svoj rast duguju upravo francuskom predsedniku Makronu, kao snage manje sklone političkom kompromisu sa istinskim evropskim vrednostima, te ćemo i mi morati te istinske vrednosti u svom procesu evropskih integracija zaista implementirati brže, jače i bolje. Za očekivati je da i albanska strana bude suočena sa sličnim pritiskom. Evropa se osnažuje i pruža nam ruku. Na nama je da prihvatimo evropske vrednosti.


Pitanje Kosova je prepreka napretku Srbije. Ta prepreka ne prelazi se odricanjem, ali ni vraćanjem na prethodne pozicije, bez sprovođenja obaveza preuzetih kroz zaključene međunarodne sporazume. Ta prepreka otklanja se njihovim sprovođenjem. Briselski dijalog i poglavlje 35 proističu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. Statusno su neutralni, što smeta i albanskoj strani. Iza preuzetih obaveza stoje glasovi poslanika sadašnje i bivše vlasti, one koja je danas okupljena u najvećem opozicionom savezu, iz kojeg se često čuju zahtevi da se zaključeni sporazumi ponište. Ne možemo svakih par godina revidirati međunarodno preuzete obaveze, jer tako pokazujemo neozbiljnost i nepouzdanost. Poglavlje 35 i Briselski dijalog završavaju se potpisivanjem pravno obavezujućeg sporazuma, prihvatljivog obema
stranama i po evropskim standardima, jer posrednik na njima insistira, na sreću našu više od nas samih.
Potom nam sledi ono najteže, a to je poglavlje 23 – vladavina prava, koja naravno počinje od poštovanja Ustava. Nemoguće je uspostaviti vladavinu prava u državi u kojoj se najpre ne zna dokle, koliko i kako joj sežu ustavne ingerencije.


Vraćanje na prethodne pozicije po Briselskom dijalogu i poglavlju 35 je udaranje u ratne bubnjeve. Vlast kakvu imamo i sistem u kojem živimo iznikli su na ratnim bubnjevima. Nastavimo li da udaramo u njih, ništa bolje ne treba očekivati.

Veoma je važno da je u Narodnoj skupštini sa vrhovne pozicije aktuelne vlasti izgovoreno da srpska javnost sebe obmanjuje kada je o kosovskoj realnosti reč, da smo devedesetih potcenili međunarodnu zajednicu, da su naše snage na Kosovu vršile teror, da je vlast Slobodana Miloševića izgubila suverenitet na Kosovu, da smo u Kumanovu 1999. godine potpisali kapitulaciju, da se po Rezoluciji 1244 srpske snage na Kosovo ne mogu vratiti bez dozvole NATO – a, da Srbije danas na Kosovu nema, osim u školstvu i zdravstvu, da zamrznuti konflikt ne daje nikakve garancije srpskoj strani i da NATO štiti Srbe na Kosovu. Važno je i što su građani konačno čuli da nam je Evropska unija najveće tržište, investitor i donator bespovratnih sredstava.


Evropske integracije su prilika da Srbija postane onakva kakva nikada u istoriji svoje državnosti bila nije. Srbija treba da pomogne i sebi i Kosovu da u evropsku porodicu uđemo. Time bi Srbija došla u poziciju da kroz evropske mehanizme nad Kosovom ima uticaj kakav nikada nije imala. Alternativa su reči Ante Markovića, poslednjeg premijera zajedničke države: zablude ćemo plaćati siromaštvom i položajem daleke periferije Evrope.

Autor: Vladimir Đurić,
Narodni poslanik i generalni sekretar SMS

Nema komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

58 − 51 =

AUTORSKI TEKST
Upumpavanje novca u Vučićevu kampanju

Objavljeno 12. juna 2017. U predsedničkoj kampanji koja je za nama mnogo toga nije bilo isto za sve predsedničke kandidate. Recimo, nije im bila ni približno ista zastupljenost u medijima. Tako je jedan kandidat imao sve vreme ovoga sveta na nacionalnoj frekvenciji. Ako i nije baš “sve vreme ovoga sveta”, …

AUTORSKI TEKST
1
Srbi i Hrvati, glasajte za Dejana Jovića!

Dobro vam je poznata ona jednačina sa dve nepoznate: „Daj bože da se Srbi slože“, e sada u tu sabornu misao dodajte i – uvek na domaćem terenu neugodnu – hrvatsku momčad.  Onda tu alhemiju smestite u zemlje Čejena i Šošona, gde Beli otac nije uspeo da obezbedi miran rezervat …

AUTORSKI TEKST
Poziv na dogovor o budućnosti

Istorija je nepromenljiva. Iz nje jedino možemo učiti. Ključna lekcija je da je Srbija bila pobednička kada je prepoznavala tokove u svetu i tražila saveznike koji su te tokove oblikovali. Kada je bila u vlastitoj paralelnoj realnosti, bila je zemlja siromaštva, beznađa i poraza. Sadašnjost je momenat kada donosimo oduke …