Косово је Србија, колико су обоје Европа

АУТОРСКИ ТЕКСТ

Има ли потребе српске политике према Косову подређивати Европској унији, као центру моћи од којег зависи успех наших намера на Косову, јер ће се она свакако распасти? Има ли потребе српске политике према Косову подређивати европским интеграцијама Србије и треба ли те интеграције уопште настављати, ако нас она свакако не жели?

Резултати недавних европских избори кажу да су владајући народњаци и социјалдемократе пали, да су евроскептици порасли, али недовољно за било шта, а да су значајно скочили либерали и зелени, као изразито проевропске групације. Први пут после 25 година излазност је преко 50%, што показује да је “Брегзит” учврстио Европску унију. Довољно евроскептицизма нема чак ни међу гласачима мађарског председника Виктора Орбана, иако има селективног прихватања европских вредности. Очекивати распад Европске уније нереално је.

Као највећи противници проширењу и нашем придруживању ЕУ најчешће се спомињу Французи. Француска је недавно објавила своју нову стратегију за Западни Балкан која предвиђа појачан француски ангажман на приближавању региона Европској унији. Најављена је посете француског председника у јуну, планира се оснаживање владавине права, реформи, одрживог развоја, транзиције на зелене изворе енергије и Француска је чак вољна да за то потроши и свој новац. То показује колика је заблуда косовске политике спроводити без обазирања на европске стандарде под изговором да нас Европа неће.

Вероватно је тачно да ће се због новог односа снага у Европском парламенту теже одлучивати и о Србији. Либерали и либералне демократе више ће се питати. Свој раст дугују управо француском председнику Макрону, као снаге мање склоне политичком компромису са истинским европским вредностима, те ћемо и ми морати те истинске вредности у свом процесу европских интеграција заиста имплементирати брже, јаче и боље. За очекивати је да и албанска страна буде суочена са сличним притиском. Европа се оснажује и пружа нам руку. На нама је да прихватимо европске вредности.


Питање Косова је препрека напретку Србије. Та препрека не прелази се одрицањем, али ни враћањем на претходне позиције, без спровођења обавеза преузетих кроз закључене међународне споразуме. Та препрека отклања се њиховим спровођењем. Бриселски дијалог и поглавље 35 проистичу из Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији. Статусно су неутрални, што смета и албанској страни. Иза преузетих обавеза стоје гласови посланика садашње и бивше власти, оне која је данас окупљена у највећем опозиционом савезу, из којег се често чују захтеви да се закључени споразуми пониште. Не можемо сваких пар година ревидирати међународно преузете обавезе, јер тако показујемо неозбиљност и непоузданост. Поглавље 35 и Бриселски дијалог завршавају се потписивањем правно обавезујућег споразума, прихватљивог обема
странама и по европским стандардима, јер посредник на њима инсистира, на срећу нашу више од нас самих.
Потом нам следи оно најтеже, а то је поглавље 23 – владавина права, која наравно почиње од поштовања Устава. Немогуће је успоставити владавину права у држави у којој се најпре не зна докле, колико и како јој сежу уставне ингеренције.


Враћање на претходне позиције по Бриселском дијалогу и поглављу 35 је ударање у ратне бубњеве. Власт какву имамо и систем у којем живимо изникли су на ратним бубњевима. Наставимо ли да ударамо у њих, ништа боље не треба очекивати.

Веома је важно да је у Народној скупштини са врховне позиције актуелне власти изговорено да српска јавност себе обмањује када је о косовској реалности реч, да смо деведесетих потценили међународну заједницу, да су наше снаге на Косову вршиле терор, да је власт Слободана Милошевића изгубила суверенитет на Косову, да смо у Куманову 1999. године потписали капитулацију, да се по Резолуцији 1244 српске снаге на Косово не могу вратити без дозволе НАТО – а, да Србије данас на Косову нема, осим у школству и здравству, да замрзнути конфликт не даје никакве гаранције српској страни и да НАТО штити Србе на Косову. Важно је и што су грађани коначно чули да нам је Европска унија највеће тржиште, инвеститор и донатор бесповратних средстава.


Европске интеграције су прилика да Србија постане онаква каква никада у историји своје државности била није. Србија треба да помогне и себи и Косову да у европску породицу уђемо. Тиме би Србија дошла у позицију да кроз европске механизме над Косовом има утицај какав никада није имала. Алтернатива су речи Анте Марковића, последњег премијера заједничке државе: заблуде ћемо плаћати сиромаштвом и положајем далеке периферије Европе.

Аутор: Владимир Ђурић,
Народни посланик и генерални секретар СМС

Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

+ 43 = 46

АУТОРСКИ ТЕКСТ
Упумпавање новца у Вучићеву кампању

Објављено 12. јуна 2017. У председничкој кампањи која је за нама много тога није било исто за све председничке кандидате. Рецимо, није им била ни приближно иста заступљеност у медијима. Тако је један кандидат имао све време овога света на националној фреквенцији. Ако и није баш “све време овога света”, …

АУТОРСКИ ТЕКСТ
1
Срби и Хрвати, гласајте за Дејана Јовића!

Добро вам је позната она једначина са две непознате: „Дај боже да се Срби сложе“, е сада у ту саборну мисао додајте и – увек на домаћем терену неугодну – хрватску момчад.  Онда ту алхемију сместите у земље Чејена и Шошона, где Бели отац није успео да обезбеди миран резерват …

АУТОРСКИ ТЕКСТ
Позив на договор о будућности

Историја је непроменљива. Из ње једино можемо учити. Кључна лекција је да је Србија била победничка када је препознавала токове у свету и тражила савезнике који су те токове обликовали. Када је била у властитој паралелној реалности, била је земља сиромаштва, безнађа и пораза. Садашњост је моменат када доносимо одуке …