fbpx

КРОКОДИЛСКЕ СУЗЕ МАЛОГ ГЕБЕЛСА И АЛТЕРНАТИВНИ ШОВИНИСТИЧКИ ЈЕЦАЈИ

ПРЕНОСИМО

Има ли Србија будућност? Нема. Тачка. У то смо се још једном имали прилике уверити поводом ставова о узроцима и последицама НАТО бомбардовања Србије из 1999. године. Које се, је л’ те, десило онако, из чиста мира, против државе која је вазда била опредељена за мир, а на чијем челу је стајао хипик Слободан Милошевић.

У недељу, 24. марта, навршило се тачно 20 година од почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, то јест Србије и Црне Горе, односно још прецизније – Србије. То ме вазда нерадо врати у време када је бомбардовање почело а наш син тога дана навршио 15 дана, тај садашњи човечина од 20 година, врати ме у време када сам одмах са кућних врата очајнички скинуо наше презиме поучен искуством моје породице из босанског рата и уплашен пре свега од ових доказаних кољача “доле” а мање од оних “горе” што просипају бомбе и којима свакако не могу ништа сем да се надам да ће бити прецизни и да нећемо постати “колатерална штета”, како су се цинично звале грешке у НАТО гађању циљева. Двадесет година касније, у недељу, 24. марта 2019. године, било је просто неподношљиво пратити домаће медије поводом ове годишњице, и то безмало све: од језивих таблоида, преко ужасног Пинка па све до оних који се иначе представљају као “либерални”. Изузетака је било само на потпуним маргинама медијског простора.

Министар ратне пропаганде

Било је неподношљиво пратити и изјаве србијанских политичара. Вучић се чак и расплакао на комеморацији у Нишу, када се обраћао подофициру који је стекао инвалидитет током НАТО бомбардовања. Биле су то крокодилске сузе особе која је у време док су људи остајали без глава била министар информисања, то јест министар ратне пропаганде. Тако рећи – мали гебелс балканског касапина. Његове сузе биле су неподношљив призор, један од најружнијих које сам видео у свом животу. Плакао је исти онај Вучић, који је 20. јула 1995. године, са скупштинске говорнице претио да ће се убијати 100 Муслимана за једног Србина. Он је морао знати и знао је да је геноцид у Сребреници, у моменту док он изговара те ужасне речи, већ био спроведен од стране Војске Републике Српске и уз сваку могућу врсту помоћи од “матице” Србије. Србија је пред Међународним судом правде у Хагу због тога осуђена јер није ништа учинила да би осујетила геноцид. Србија је тако ушла у историју као прва држава која је проглашена кривом за геноцид. Знају ли то грађани Србије? Немају појма. Зашто? Зато што им о томе нико не прича. И зашто још? Вероватно зато што и даље живе у уверењу да су Срби небески народ који је на мети разних белосветских хохштаплера због своје посебности. И зашто још? Зато што не желе да знају. Зашто живе у том уверењу? Зато што су само ретки покушали да их пробуде из сна о великој Србији. Како су прошли ти ретки? Неки су убијени, други су протерани, трећи су полудели, а четврти су потпуни маргиналци. Србија је, као и Република Српска, живи доказ шта се деси када фашистичке идеје толико дуго управљају друштвом.

Готово ни слова ни речи нисмо чули о узроцима који су довели до бомбардовања, сем веома ретких политичких партија и још ређих невладиних организација. Јер, 24. марта 1999. није само почело НАТО бомбардовање. То је дан када је етничко чишћење које је држава Србија већ почела спроводити на Косову, добило обележја систематске акције насиља над косовским Албанцима, које су спровеле оружане снаге српске војске и полиције. Сем ватреног оружја, оборужане и дебелим реденицима и ножевима крвавог искуства из претходних ратова у Хрватској, а нарочито у Босни и Херцеговини.

„Ко неће да разговара, мораће да преговара“

У периоду од 20. марта до 14. јуна 1999. године, србијанске снаге су на Косову убиле 6.872 албанских цивила, Хашки трибунал је утврдио да је више од 800.000 албанских цивила у истом периоду депортован, док је за сада неутврђен број особа био изложен тортури и сексуалном злостављању, а уништен је и опљачкан значајан део имовине и религијских објеката косовских Албанаца. Злочини над њима вршени су систематски и свакодневно. Злочинима је претходио апартхејд који је држава Србија током целе деценије завела на Косову. За то време су косовски Албанци изградили паралелне институције и бојкотовали државу Србију мирним отпором који је предводио покојни Ибрахим Ругова. Сви апели и притисци на Слободана Милошевића нису уродили плодом. Нити мировни преговори. У складу са старом дипломатском пословицом да “ко неће да разговара, мораће да преговара”, уместо Ругове за вође косовских Албанаца наметнули су се команданти Ослободилачке војске Косова. ОВК на земљи и НАТО у ваздуху приморали су србијанске оружане снаге на капитулацију. Капитулација је потписана у Куманову, у Македонији, 9. јуна 1999. године. Капитулација је у Србији тада слављена као победа. И данас се тако обележава.

Можда би и овај пасус био сасвим довољан да, за почетак, уђе у уџбенике историје у Србији. И у сваки новинарски извештај када се пише о годишњицама НАТО бомбардовања.

Или да се томе дода и чињеница да је у само једном дану, 26. марта 1999. године, у Малој Круши, Сувој Реци, Ландовици, Целини и другим местима убијено близу 700 албанских цивила. И да су у масовним злочинима убијани деца, жене и старци. Да су њихова тела спаљивана, бацана у бунаре или уклањана на тајне локације. Да су до дана данашњег на територији “уже” Србије откривене масовне гробнице са 941 телом Албанаца убијених на Косову 1999. године. У Батајници, која је предграђе главног града Србије Београда, откривена су 744 леша косовских Албанаца… Ниједна од масовних гробница ни на који начин није обележена, а камоли комеморирана. Основано се сумња да их има још.

Хашки трибунал је непобитно утврдио да је Србија имала разрађен државни план, с јасном намером да протера Албанце с Косова до нивоа да Срби тамо постану етничка већина. По сличном рецепту како су то радили у Хрватској а поготово у Босни и Херцеговини. Злочини ни тада ни сада углавном нису кажњавани. Косовским Албанцима одузимана су и уништавана лична документа на граничним прелазима према Албанији, с циљем да се не могу вратити на Косову, то јест да им се онемогући да докажу да су тамо живели. С још већим циљем: да им се опљачка сва имовина. Онако како су то радили у Хрватској и у Босни и Херцеговини.

Масовна гробница у предграђу Београда

Пред судовима у Србији воде се тек бедни и ретки процеси против нижерангираних починилаца злочина. Упада у очи да високопозиционирани војни и полицијски официри никада нису били позвани на одговорност, а камоли процесуирани, иако су у њиховим зонама одговорности убијене на хиљаде албанских цивила. Није било ниједног суђења за злочине почињене током 1998. године, у којима је убијено више од 1.000 албанских цивила. То се догађало пре НАТО бомбардовања.

До дана данашњег, нико у Србији није одговарао ни за опсежну операцију “скривања” тела косовских Албанаца у масовне гробнице. Године 2001. напрасно су откривене камиони-хладњаче у Дунаву, које су превозиле тела мртвих и масакрираних Албанаца, како би их закопали на разне локације у Србији. Тада је откривена и масовна гробница у предграђу Београда, а медији су и те како извештавали о томе. Испоставило се да је све било само у циљу тога да се оправда изручење Слободана Милошевића Хагу, 28. јуна 2001. године, на “историјски Видовдан”. Чим је Милошевић изручен, прича о одговорности за злочине који су у име Србије почињени је утихнула. Потом је гурнута под тепих, а на крају је умрла. Завршила је у масовној гробници прећутаних, потискиваних и заташканих злочина. У истој оној у којој су завршили и злочини који су почињени уз подршку и огромно учешће Србије у агресији на Хрватску и Босну и Херцеговину. И можда чак и у још дубљој. Јер косовски Албанци свакако за већину оних који живе у Србији нису људи. Они су само “Шиптари”. А у масовним гробницама у Србији су пронађене стотине лешева жена, деце и мушкараца – цивила страдалих у бројним масовним злочинима на Косову.

Међутим, то неће ући у уџбенике историје у школама у Србији. Уместо тога, наставиће се таблоидна, сензационалистичка, у ствари потпуно некрофилска манипулација бројем жртава НАТО бомбардовања. Званична државна цифра о броју страдалих не постоји. Па лупета ко како стигне и вређа жртве. Једино су невладине организације Фонд за хуманитарно право из Београда и Фонд за хуманитарно право са Косова утврдиле да је током троипомесечног периода од последица НАТО бомбардовања СР Југославије живот изгубило укупно 754 људи. Да ли је то мало или пуно разним вучићима, дачићима, шешељима, опозиционим обрадовићима? Првима да оправдају своју улогу Милошевићевих секунданата, другима да докажу да су већи шовинисти од Вучића.

Србија нема алтернативу

Призор уплаканог Вучића једнак је, дакле, призору крокодила који плаче док прождире плен. Призор “опозиционих” политичара и “либералних” медија који прећуткују све ужасе које је Србија починила према косовским Албанцима и причају практично потпуно исту причу као крокодил Вучић – још више онеспокојава. То је знак да Србија нема алтернативу, сем на маргинама. То је знак да ће Србија наставити да бауља у мраку, да ће наставити да буде добровољни фактор нестабилности на Балкану и да ће то тако трајати све док сан о великој Србији не буде доведен до свога коначног апсурда. Јер, он ће на крају разорити и саму Србију. А то управо гледамо.

Немогуће је причати о правди за сопствене жртве док год институције Србије жртвама злочина на Косову не обезбеде правду, процесуирањем свих одговорних, без обзира на њихову позицију у време извршења злочина или унутар данашње хијерархије власти, као и јавним сећањем на њихово страдање. Исто тако – и за жртве у Босни и Херцеговини и Хрватској. Док год тога нема, ова држава и овај народ на себи ће носити терет колективне одговорности као моралне категорије, која постоји без обзира на судску чињеницу да је кривица за ратне злочине индивидуална. Чињеница да је огромна већина политичара и медија у Србији у недељу, 24. марта 2019. године, на 20. годишњицу почетка НАТО бомбардовања дувала у исти националистички рог непобитно значи и да се већина грађана Србије слаже с њима. Можда није тако? Докажите, јер ћутање није доказ!

Знају ли то грађани Србије? Немају појма. Зашто? Зато што им о томе нико не прича. И зашто још? Вероватно зато што и даље живе у уверењу да су Срби небески народ који је на мети разних белосветских хохштаплера због своје посебности. И зашто још? Зато што не желе да знају. Зашто живе у том уверењу? Зато што су само ретки покушали да их пробуде из сна о великој Србији. Како су прошли ти ретки? Неки су убијени, други су протерани, трећи су полудели, а четврти су потпуни маргиналци. А остали? Остали се ваљају у блату злочина па се онда чуде откуд је онај Брејвик у Норвешкој па потом онај на Новом Зеланду за инспирацију узимао којекакве милошевиће, караџиће и младиће. Стварно, откуд?

Aутор текста је Динко Грухоњић, а текст је пренет у оригиналу са сајта: avangarda.ba

Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

− 4 = 4

ПРЕНОСИМО
Дан са посланицом Татјаном Мацуром

Разговор са посланицом Татјаном Мацуром потрајао је дуже него што је то случај са рубриком Дан са послаником. Говорила је о својој новоформираној организацији, бојкоту парламента, опозицији, јавности, скупштинским активностима… Пише: Селена KосорићПренето из дневног листа “Данас” Нашле смо се у холу парламента одакле смо се упутиле у кабинет њеног …

ПРЕНОСИМО
У кругу самозадовољства

– Да бисмо заиста имали брз раст плата, квалитетан раст који не зависи од субвенција и Божје воље и који изворе раста тражи у експанзији извоза, структурне реформе су наредни корак .  КОНСТАНТНО СМАЊИВАТИ ЈАВНУ ПОТРОШЊУ Прошло је седамнаест година како у различитим медијима пишем и говорим о реформама које …