Zakon o (suvišnoj) nauci

OBRAZOVANJE

GLAVNI PROBLEM NASTAO NAKON PREDSTAVLJANJA NACRTA ZAKONA O NAUCI JESTE NOVO DEGRADIRANJE NAUKE, PRE SVEGA UNIVERZITETA, TJ. CELOKUPNOG VISOKOG OBRAZOVANJA, I TO UGLAVNOM PREKO LEĐA MLADIH NAUČNIKA

Jedna mala grupa početak 2019. godine dočekala je u neizvesnosti i zabrinuta za svoj posao i egzistenciju s obzirom da joj je otvoreno rečeno da od 2020. neće više imati posao. Reč je o istraživačima i naučnicima zaposlenima na fakultetima i u inovacionim centrima, čija se radna mesta ukidaju predloženim Nacrtom zakona o nauci i istraživanju. Naime, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja objavilo je Nacrt zakona o nauci i istraživanjima i organizovalo javne rasprave o Nacrtu u periodu od 3. decembra do 3. januara. Predloženim nacrtom predviđeno je da se zabrani zapošljavanje naučnika na fakultetima od 1. januara 2020. godine, a da se oni koji su trenutno zaposleni na tim pozicijama po mogućstvu prebace u nastavna zvanja ili da pređu u postojeće naučne institute. Problem je što fakulteti jednostavno nemaju finansijskih mogućnosti da prime oko 1700 naučnika u nastavu, a drugi predloženi kapaciteti na institutima su oskudni i pitanje je koliko će ljudi zaista moći da pređe. Za ostatak koji se ne snađe predviđen je otkaz. Doduše, predviđeno je da se 20 odsto najboljih istraživača dalje finansira, ali nije jasno šta tačno znači najboljih, u kojim oblastima najboljih, ko će odlučivati o tome, te koliki će biti iznos tih stipendija ili plata.

Još gora je situacija sa onima koji tek dolaze, odnosno sa potencijalnim doktorandima koji budu diplomirali 2019. godine i budu želeli da upišu najviši stepen studija. To su po pravilu dobri studenti sa osnovnih studija, često i najbolji, koji bi trebalo da predstavljaju budućnost Srbije i njene nauke. Oni će naravno moći da upišu doktorske studije, ali neće moći i da se zaposle na fakultetima i da se na taj način bave naukom i budu plaćeni za to. Kada sam o ovoj temi raspravljao sa grupicom zainteresovanih studenata, jedna studentkinja sa prosekom 10 otvoreno mi je rekla da ne želi uopšte da se trudi da promeni nešto i da ona sebe ionako vidi u inostranstvu, dok je druga samo pitala: “A šta ćemo mi koji želimo da ostanemo?” Voleo bih da znam odgovor na ovo pitanje. Kako ćemo zadržati te ljude u Srbiji i sprečiti ih da se svrstaju u onu tužnu statistiku otišlih iz ove zemlje? Jednom rečju – nikako.

Neupućeni u temu mogli bi da se zapitaju kako sad to kad je premijerka rekla da će Vlada Srbije nastaviti da još više ulaže u nauku? Kako kad je državni sekretar u Ministarstvu prosvete izjavio da će budžet za nauku biti uvećan za 30 odsto, a plate naučnicima za 9 odsto i da će biti najveće u istoriji? Zar sad kad je formiran “Tim za borbu protiv odliva mozgova”? Odgovor je verovatno svima očigledan, ali da ga formulišem drugačije. Živimo u državi u kojoj oni na vlasti slušaju samo svoje medijske savetnike. Ako dobro zvuči u novinama i na televiziji, biće izrečeno. Bez obzira na posledice, bez obzira da li je istina, što više obećanja to bolje. Ako neko utvrdi da je to neistina, biće zasut salvama uvreda.

Da probam da pojasnim. Premijerka je izjavila, reagujući na intervju koji je Ljubomir Madžar dao za dnevni list “Danas”, da će vlada nastaviti da ulaže u nauku i kulturu. Ovo je naravno krizni PR kojim se skreće tema, jer je profesor Madžar izrekao niz očiglednih istina i ustvrdio da Srbija ne da nije lider u regionu i Evropi, nego je na začelju regiona ako se gleda privredni rast.

ULAGANJE KAO STATISTIČKA GREŠKA

Državni sekretar Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja prof. Vladimir Popović otišao je i korak dalje i obelodanio da će budžet za nauku biti povećan za čak trećinu i da će biti najveći u istoriji. Koliko je ovo neistinito može se videti iz jednostavno dostupnog podatka da je budžet za nauku 2008. godine iznosio 80 miliona evra, a da se sada kao “nikad veći” kreće oko 43 miliona, a relativan udeo u ukupnom budžetu Srbije je praktično na nivou statističke greške, sa tendencijom daljeg smanjivanja. Čisto poređenja radi, iznos koji je država Srbija izgubila u dve poslednje rešene međunarodne arbitraže iznosi oko 50 miliona evra. Sekretar se nije tu zaustavio, već je u izjavi za jedan od najprestižnijih naučnih časopisa “Nature” obznanio kako će plate naučnika biti povećane za 9 odsto, sa sadašnjeg proseka od 1200 evra. Ako uz ogroman napor zanemarimo neistinu o tako velikoj prosečnoj plati u nauci, shvatićemo da je i to pokušaj skretanja teme sa otpuštanja velikog broja mladih istraživača koje je predloženo.

I na kraju, ali ne i manje važno i cinično, osnivanje Koordinacionog tima za praćenje ekonomskih migracija, poznatog i kao Tim za sprečavanje odliva mozgova, koji je sredinom januara održao svoj prvi sastanak, a koji bi trebalo da se bori protiv sve prisutnijeg problema odlaska srpskih državljana u inostranstvo. O ozbiljnosti ovakvog pristupa i samog novoformiranog tela dovoljno govori činjenica da je za predsednika Koordinacionog tima predložen ministar Zoran Đorđević. S obzirom da je on eklatantan primer partijski postavljenog stranačkog vojnika, bez ikakvog iskustva i stručnosti, sa sumnjivom diplomom “finansiste”, koji se u dosadašnjem radu istakao samo donošenjem naširoko osporavanog Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom i otvorenom mizoginijom, ne treba biti vidovit i pretpostaviti da će rezultati tima izostati, a da se sve ovo opet radi zbog zamazivanja očiju javnosti Srbije.

Sve ovo što sam naveo jesu samo primeri kako se zatrpava glavni problem nastao nakon predstavljanja Nacrta zakona o nauci, a to je novo degradiranje nauke, pre svega univerziteta, tj. celokupnog visokog obrazovanja, i to uglavnom preko leđa mladih naučnika koji su nosioci istraživačkog rada. Ako ovakav predlog zakona prođe u Skupštini i bude usvojen, fakulteti će biti svedeni na nivo više srednje škole, a neki će možda imati problema i kod akreditacije, jer je jedan broj istraživača uključen u nastavu. Takođe, možemo da zaboravimo razne Šangajske liste i poređenja sa svetskim univerzitetima, jer će naučna aktivnost na univerzitetima biti svedena na minimum. Jednostavno, neće nas biti na međunarodnoj naučnoj mapi, jer bi to bio jedinstven slučaj u svetu da se naučna istraživanja ne sprovode na fakultetima.

GLAS AKADEMSKE JAVNOSTI

Pa dobro, šta nam je činiti? Prvo i osnovno je reforma visokog obrazovanja uz učešće cele akademske zajednice, SANU, Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, KONUS-a, studenata i predstavnika privrede. Ova rasprava mora biti otvorena, uz uvažavanje svakog drugačijeg mišljenja. Da odlučimo konačno kuda želimo da idemo, kakav ishod visokog obrazovanja je optimalan za Srbiju, kakve doktorske studije nam trebaju i koliko smo spremni to da finansiramo. Ovakve sistemske promene ne možemo prepustiti nekim skrivenim radnim grupama koje samo izbacuju gotova rešenja, bez ikakvih konsultacija sa onima na koje se reforme i zakoni odnose. Rezultat ovako široke i sveobuhvatne rasprave mora biti kratkoročni i dugoročni plan koji će onda moći da se artikuliše u novi Zakon o visokom obrazovanju po meri Srbije koja želi da bude moderna država 21. veka.

Drugo, nakon donošenja novog Zakona o visokom obrazovanju, koji će uključivati i način finansiranja univerziteta, treba da se promisli o budućnosti nauke u Srbiji. Za početak, da se cela akademska zajednica uključi u rad novoformiranog Fonda za nauku, kako bi se omogućila njegova nezavisnost koja je trenutno upitna. Sadašnjim rešenjem, celokupno funkcionisanje Fonda i sve rukovodeće pozicije zavise od Ministarstva, odnosno Vlade, što dovodi u pitanje njegovu samostalnost i objektivnost u odlučivanju i radu. Glas akademske javnosti mora da se čuje, a u nastupima moramo biti jedinstveni, jer od toga zavisi budućnost nauke. Ne možemo se više deliti na one koji rade na fakultetu i one koji rade na institutima, jer takve podele vode samo slabljenju našeg nastupa na mestima na kojima se odlučuje.

I na kraju, ključno je da ovakav predlog Zakona o nauci i istraživanju ne sme da prođe, i za to ćemo morati da se izborimo zajedno, koristeći sve načine institucionalne i vaninstitucionalne borbe koji nam stoje na raspolaganju. Tek onda ćemo moći da sednemo zajedno, dogovorimo se o budućnosti nauke u Srbiji tako da ona ima stabilnost u finansiranju, kako bismo konačno mogli da imamo Srbiju znanja, a ne Srbiju zvanja.

Kada sam kretao na javnu raspravu o Nacrtu zakona, gorepomenuta studentkinja me je pitala: “Zar nećete dobiti otkaz ako tamo kažete šta mislite?” Drage kolege, mi nemamo prava da se plašimo za svoje pozicije i ćutimo na štetne pojave koje su sve češće oko nas. Nemamo prava da se sakrivamo i čekamo da zlo prođe u nadi da nas neće zakačiti. Naprotiv, treba da se probudimo iz letargije i jasno kažemo šta želimo i sa čime se ne slažemo. Toliko dugujemo društvu i budućim generacijama koje školujemo, da ličnim stavom i ponašanjem pokažemo da može drugačije i bolje.

Dr Ivan Stjepović
naučni saradnik na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu,
Potpredsednik Skupštine Vojvodine i član Šireg predsedništva Stranke moderne Srbije

Autorski tekst je u originalu objavljen u nedeljniku “Vreme”,
(br 1470, 07.03.2019.): https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1671131

Nema komentara

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

83 − = 80