Закон о (сувишној) науци

ОБРАЗОВАЊЕ

ГЛАВНИ ПРОБЛЕМ НАСТАО НАКОН ПРЕДСТАВЉАЊА НАЦРТА ЗАКОНА О НАУЦИ ЈЕСТЕ НОВО ДЕГРАДИРАЊЕ НАУКЕ, ПРЕ СВЕГА УНИВЕРЗИТЕТА, ТЈ. ЦЕЛОКУПНОГ ВИСОКОГ ОБРАЗОВАЊА, И ТО УГЛАВНОМ ПРЕКО ЛЕЂА МЛАДИХ НАУЧНИКА

Једна мала група почетак 2019. године дочекала је у неизвесности и забринута за свој посао и егзистенцију с обзиром да јој је отворено речено да од 2020. неће више имати посао. Реч је о истраживачима и научницима запосленима на факултетима и у иновационим центрима, чија се радна места укидају предложеним Нацртом закона о науци и истраживању. Наиме, Министарство просвете, науке и технолошког развоја објавило је Нацрт закона о науци и истраживањима и организовало јавне расправе о Нацрту у периоду од 3. децембра до 3. јануара. Предложеним нацртом предвиђено је да се забрани запошљавање научника на факултетима од 1. јануара 2020. године, а да се они који су тренутно запослени на тим позицијама по могућству пребаце у наставна звања или да пређу у постојеће научне институте. Проблем је што факултети једноставно немају финансијских могућности да приме око 1700 научника у наставу, а други предложени капацитети на институтима су оскудни и питање је колико ће људи заиста моћи да пређе. За остатак који се не снађе предвиђен је отказ. Додуше, предвиђено је да се 20 одсто најбољих истраживача даље финансира, али није јасно шта тачно значи најбољих, у којим областима најбољих, ко ће одлучивати о томе, те колики ће бити износ тих стипендија или плата.

Још гора је ситуација са онима који тек долазе, односно са потенцијалним докторандима који буду дипломирали 2019. године и буду желели да упишу највиши степен студија. То су по правилу добри студенти са основних студија, често и најбољи, који би требало да представљају будућност Србије и њене науке. Они ће наравно моћи да упишу докторске студије, али неће моћи и да се запосле на факултетима и да се на тај начин баве науком и буду плаћени за то. Када сам о овој теми расправљао са групицом заинтересованих студената, једна студенткиња са просеком 10 отворено ми је рекла да не жели уопште да се труди да промени нешто и да она себе ионако види у иностранству, док је друга само питала: “А шта ћемо ми који желимо да останемо?” Волео бих да знам одговор на ово питање. Како ћемо задржати те људе у Србији и спречити их да се сврстају у ону тужну статистику отишлих из ове земље? Једном речју – никако.

Неупућени у тему могли би да се запитају како сад то кад је премијерка рекла да ће Влада Србије наставити да још више улаже у науку? Како кад је државни секретар у Министарству просвете изјавио да ће буџет за науку бити увећан за 30 одсто, а плате научницима за 9 одсто и да ће бити највеће у историји? Зар сад кад је формиран “Тим за борбу против одлива мозгова”? Одговор је вероватно свима очигледан, али да га формулишем другачије. Живимо у држави у којој они на власти слушају само своје медијске саветнике. Ако добро звучи у новинама и на телевизији, биће изречено. Без обзира на последице, без обзира да ли је истина, што више обећања то боље. Ако неко утврди да је то неистина, биће засут салвама увреда.

Да пробам да појасним. Премијерка је изјавила, реагујући на интервју који је Љубомир Маџар дао за дневни лист “Данас”, да ће влада наставити да улаже у науку и културу. Ово је наравно кризни ПР којим се скреће тема, јер је професор Маџар изрекао низ очигледних истина и устврдио да Србија не да није лидер у региону и Европи, него је на зачељу региона ако се гледа привредни раст.

УЛАГАЊЕ КАО СТАТИСТИЧКА ГРЕШКА

Државни секретар Министарства просвете, науке и технолошког развоја проф. Владимир Поповић отишао је и корак даље и обелоданио да ће буџет за науку бити повећан за чак трећину и да ће бити највећи у историји. Колико је ово неистинито може се видети из једноставно доступног податка да је буџет за науку 2008. године износио 80 милиона евра, а да се сада као “никад већи” креће око 43 милиона, а релативан удео у укупном буџету Србије је практично на нивоу статистичке грешке, са тенденцијом даљег смањивања. Чисто поређења ради, износ који је држава Србија изгубила у две последње решене међународне арбитраже износи око 50 милиона евра. Секретар се није ту зауставио, већ је у изјави за један од најпрестижнијих научних часописа “Натуре” обзнанио како ће плате научника бити повећане за 9 одсто, са садашњег просека од 1200 евра. Ако уз огроман напор занемаримо неистину о тако великој просечној плати у науци, схватићемо да је и то покушај скретања теме са отпуштања великог броја младих истраживача које је предложено.

И на крају, али не и мање важно и цинично, оснивање Координационог тима за праћење економских миграција, познатог и као Тим за спречавање одлива мозгова, који је средином јануара одржао свој први састанак, а који би требало да се бори против све присутнијег проблема одласка српских држављана у иностранство. О озбиљности оваквог приступа и самог новоформираног тела довољно говори чињеница да је за председника Координационог тима предложен министар Зоран Ђорђевић. С обзиром да је он еклатантан пример партијски постављеног страначког војника, без икаквог искуства и стручности, са сумњивом дипломом “финансисте”, који се у досадашњем раду истакао само доношењем нашироко оспораваног Закона о финансијској подршци породицама са децом и отвореном мизогинијом, не треба бити видовит и претпоставити да ће резултати тима изостати, а да се све ово опет ради због замазивања очију јавности Србије.

Све ово што сам навео јесу само примери како се затрпава главни проблем настао након представљања Нацрта закона о науци, а то је ново деградирање науке, пре свега универзитета, тј. целокупног високог образовања, и то углавном преко леђа младих научника који су носиоци истраживачког рада. Ако овакав предлог закона прође у Скупштини и буде усвојен, факултети ће бити сведени на ниво више средње школе, а неки ће можда имати проблема и код акредитације, јер је један број истраживача укључен у наставу. Такође, можемо да заборавимо разне Шангајске листе и поређења са светским универзитетима, јер ће научна активност на универзитетима бити сведена на минимум. Једноставно, неће нас бити на међународној научној мапи, јер би то био јединствен случај у свету да се научна истраживања не спроводе на факултетима.

ГЛАС АКАДЕМСКЕ ЈАВНОСТИ

Па добро, шта нам је чинити? Прво и основно је реформа високог образовања уз учешће целе академске заједнице, САНУ, Националног савета за високо образовање, КОНУС-а, студената и представника привреде. Ова расправа мора бити отворена, уз уважавање сваког другачијег мишљења. Да одлучимо коначно куда желимо да идемо, какав исход високог образовања је оптималан за Србију, какве докторске студије нам требају и колико смо спремни то да финансирамо. Овакве системске промене не можемо препустити неким скривеним радним групама које само избацују готова решења, без икаквих консултација са онима на које се реформе и закони односе. Резултат овако широке и свеобухватне расправе мора бити краткорочни и дугорочни план који ће онда моћи да се артикулише у нови Закон о високом образовању по мери Србије која жели да буде модерна држава 21. века.

Друго, након доношења новог Закона о високом образовању, који ће укључивати и начин финансирања универзитета, треба да се промисли о будућности науке у Србији. За почетак, да се цела академска заједница укључи у рад новоформираног Фонда за науку, како би се омогућила његова независност која је тренутно упитна. Садашњим решењем, целокупно функционисање Фонда и све руководеће позиције зависе од Министарства, односно Владе, што доводи у питање његову самосталност и објективност у одлучивању и раду. Глас академске јавности мора да се чује, а у наступима морамо бити јединствени, јер од тога зависи будућност науке. Не можемо се више делити на оне који раде на факултету и оне који раде на институтима, јер такве поделе воде само слабљењу нашег наступа на местима на којима се одлучује.

И на крају, кључно је да овакав предлог Закона о науци и истраживању не сме да прође, и за то ћемо морати да се изборимо заједно, користећи све начине институционалне и ванинституционалне борбе који нам стоје на располагању. Тек онда ћемо моћи да седнемо заједно, договоримо се о будућности науке у Србији тако да она има стабилност у финансирању, како бисмо коначно могли да имамо Србију знања, а не Србију звања.

Када сам кретао на јавну расправу о Нацрту закона, горепоменута студенткиња ме је питала: “Зар нећете добити отказ ако тамо кажете шта мислите?” Драге колеге, ми немамо права да се плашимо за своје позиције и ћутимо на штетне појаве које су све чешће око нас. Немамо права да се сакривамо и чекамо да зло прође у нади да нас неће закачити. Напротив, треба да се пробудимо из летаргије и јасно кажемо шта желимо и са чиме се не слажемо. Толико дугујемо друштву и будућим генерацијама које школујемо, да личним ставом и понашањем покажемо да може другачије и боље.

Др Иван Стјеповић
научни сарадник на Технолошком факултету у Новом Саду,
Потпредседник Скупштине Војводине и члан Ширег председништва Странке модерне Србије

Aуторски текст је у оригиналу објављен у недељнику “Време”,
(бр 1470, 07.03.2019.): https://www.vreme.com/cms/view.php?id=1671131

Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

47 − 41 =