fbpx

Da li je bojkot neizbežan

POLITIČKI STAV
1

Izvor: NEDELJNIK VREME br.1463

Ideja o bojkotu bilo kojih narednih izbora potekla je iz Saveza za Srbiju nakon lokalnih izbora u Lučanima i od tada je tema raznih špekulacija. Sagovornici “Vremena”, kako iz saveza, tako i iz drugih opozicionih stranaka koje su saglasne da izborni uslovi u Srbiji nisu pošteni, ne slažu se oko ključnih stvari: da li je bojkot svrsishodan, kako proceniti da li je uspešan, šta bi rekla međunarodna zajednica… neki, pak, ne isključuju ulicu kao legitimno “biračko mesto”.


Nakon lokalnih izbora u Lučanima u decembru prošle godine, Savez za Srbiju, odnosno jedan od lidera Boško Obradović (Dveri) izjavio je da su na ove izbore izašli kako bi napravili ogled, sačinili spisak svih izbornih nepravilnosti i da će sve naredne izbore bojkotovati. Od tada do danas spekulacije o mogućem bojkotu mogućih izbora ne prestaju, a kontekst u kom se rasprava odvija je sledeći: u Beogradu se, duže od mesec dana, svake subote održavaju protestne šetnje protiv političkog nasilja, motivisane brutalnim prebijanjem lidera Levice Srbije Borka Stefanovića; predsednik Srbije Aleksandar Vučić u javni govor lagano uvodi tezu o mogućim izborima ove godine; tabloidi su podeljeni na one koji estradnim porno aferama skreću pažnju javnosti sa političkog života i one koji predano rade na blaćenju ne samo opozicionih političara već svake javne ličnosti koja govori kritički o vladajućem establišmentu. Da se u 2018. nešto pomerilo i oživelo na opozicionom delu političkog spektra – nesporno je. Teško je osporiti i tezu da su beogradski protesti, koji se sada šire i na druge gradove, nadišli političko opredeljenje građana koji u njima učestvuju: svako je tamo zbog sopstvenog nezadovoljstva i frustracije stanjem u kom se društvo nalazi, mnogi čak ne bi ni glasali ni za jednog političara s kojim šetaju u istoj koloni.

Prošla godina donela je pomak u tom smislu što je došlo do javne kulminacije političkog nezadovoljstva građana i što se na ulice izlilo sve ono što smo od 2012. mogli da vidimo samo na društvenim mrežama. U tom ključu treba čitati i zbunjenost dela javnosti oko zahteva protesta, koji su sve samo ne jasno definisani. Formalno gledano, zahtevi jesu nejasni, ali u suštini, očigledno je šta žulja svakoga ko ima nešto protiv vladajućeg režima: apsolutna okupacija najvećeg dela medija, predsednikovo svakodnevno izlaženje iz ustavnih ovlašćenja i, jezgrovito rečeno, potpuni kolaps institucija koje bi trebalo da budu na usluzi svakom građaninu. Dodajmo tome i nezadovoljstvo građana političkim alternativama koje im se nude. Zvuči paradoksalno da ljudi nezadovoljni opozicijom izlaze na opozicione proteste, ali bar po onome što vidimo na društvenim mrežama – to je činjenica.

Kako god, parlamentarni izbori će sigurno doći, bilo kao redovni 2020. bilo kao vanredni, ove godine. Srbija je od uvođenja višepartijskog sistema i inače imala više vanrednih nego redovnih parlamentarnih izbora, pa neće biti nikakvo čudo da ih imamo ove godine. Imajući sve to u vidu, tema bojkota zahteva podrobniju analizu.

CILJ SU IZBORNI USLOVI: Pre svega, podsetimo se: polovinom decembra, najveći deo opozicije potpisao je u Beogradu dokument o zajedničkim uslovima za sprovođenje slobodnih i poštenih izbora. Dokument su potpisali predstavnici Saveza za Srbiju, Demokratske stranke Srbije, Socijaldemokratske stranke, Nove stranke, Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, pokreta Dosta je bilo, Stranke modene Srbije, Građanske platforme i Inicijative Ne davimo Beograd. Da je borba za fer izborne uslove nešto što treba da prethodi konačnoj odluci o bojkotu, jasno je kao dan. Međutim, šta to tačno znači?

“Bojkot izbora ima smisla ako se zna šta se radi sutradan, pet dana nakon bojkotovanih izbora, mesec dana, godinu dana, četiri godine”, kaže za “Vreme” lider Nove stranke Zoran Živković: “To treba dobro osmisliti. Bojkot sam po sebi ne donosi ništa. Ako je bojkot korak ka nekoj drugoj aktivnosti, ka nekom drugom načinu borbe, onda ima smisla.”

Živković kaže da Nova stranka nije odlučila da učestvuje na sledećim izborima, ali sigurno još uvek nije odlučila ni da ih bojkotuje: “Naša odluka je da se dosledno, svakog dana, do dana konačne odluke, borimo za izborne uslove, i to preporučujem svim kolegama, bilo da su u opoziciji, u nevladinom sektoru ili da su grupe građana. Ako bismo sada doneli odluku o bojkotu, to bi, svesno ili nesvesno, bio poklon Aleksandru Vučiću.”

Sličnog je stava i Konstantin Samofalov iz Socijaldemokratske stranke. On kaže da pod ovakvim uslovima apsolutno ne treba učestvovati na izborima jer bi opozicija tim potezom “samo dala legitimitet Vučićevoj autokratiji”: “On danas u svojim rukama koncentriše vlasništvo nad celokupnim medijskim prostorom u Srbiji, i u takvim okolnostima ne postoje ni minimalni uslovi za fer izbornu borbu”, kaže Samofalov. Međutim, i on naglašava da je borba za izborne uslove prioritetnija od odluke o bojkotu: “Svakako da će se ta tema nametati kada budemo znali da li će i kada biti vanrednih izbora. Do tada ćemo nastaviti da insistiramo na uslovima koje smo definisali potpisima svih stranaka na zajedničkom dokumentu.”

Nikola Jovanović iz Narodne stranke, članice Saveza za Srbiju, naglašava da opozicija zapravo i ne želi bojkot već primarno fer i poštene izbore: “Mi se izbora ne bojimo; ukoliko režim sada obezbedi minimum fer i poštenih izbornih uslova, izbori se mogu održati i na jesen ove godine, recimo u oktobru.”

Međutim, makar sudeći po izjavama sagovornika “Vremena”, kada je o bojkotu reč, mnogo su odlučniji predstavnici onih stranaka koje su u Savezu za Srbiju, nego ostalih koje su sa njima potpisale zajednički dokument. Borko Stefanović kaže da je nezamislivo da bilo ko iz opozicije izađe na “lakrdiju od Vučićevih izbora a da politički preživi”: “U samom Savezu nije bilo previše rasprave o tome jer izbori nisu raspisani, ali budite sigurni da niko od članova Saveza nije propustio da se veoma negativno izrazi o izlasku na izbore. Potpuno je lažna slika koju gura režim da neko u opoziciji ozbiljno razmišlja o izlasku na izbore pod ovim neuslovima”, kaže on i dodaje da će odluka o bojkotu u Savezu za Srbiju biti doneta isključivo konsenzusom.

Međutim, ima i drugačijih tonova. Poslanica Stranke moderne Srbije, koji je potpisnik zajedničkog dokumenta o fer izborima, Tatjana Macura, postavlja pitanje kakav bi rezultat doneo bojkot i koji su kriterijumi za utvrđivanje njegove uspešnosti: “Zakon ne propisuje koji je to dovoljan broj birača koji bi trebalo da bojkotuje izbore pa da se oni mogu smatrati nelegitimnim.” Macura kaže da ne smemo zanemariti ni to da jedan deo opozicije zapravo nije opozicija, već sarađuje sa vlašću: “Tu pre svih mislim na Srpsku radikalnu stranku, ali i na određene poslanike stranaka koje jesu suštinski opozicione, ali oni nastupaju solo. Oni bi svakako učestvovali na izborima i time im dali legitimitet. Ima i onih koji su sada vanparlamentarna opozicija, ali takođe bliska vlasti, tako da bi se i oni našli kao mogući izbor za parlament.” Samim tim, izbori bi bili legitimni, bez obzira, kako na izlaznost, tako i na strukturu opozicije u nekom budućem skupštinskom sastavu.

KAKO ZNATI DA LI JE USPELO: Upravo zbog činjenice da ne postoji zakonom propisan minimum izlaznosti koji bi izborima oduzeo legitimitet, kriterijum za eventualni uspeh ili neuspeh bojkota podložan je slobodnim tumačenjima. Sociolog Jovo Bakić vrlo je izričit u tome da ne postoji uspešan bojkot: “Nije mi poznat uspešan bojkot izbora iako u potpunosti razumem motive za takav potez. Opozicija bi dodatno bila marginalizovana.”

Nikola Jovanović smatra da je bojkot uspeo ukoliko ga, pod jedan, SzS jedinstveno izglasa i ubedi svoje birače da je to pravi put pod ovakvim okolnostima i pod dva, da i druge relevantne antirežimske stranke isto odluče: “Mislim da se oko toga već stvara konsensus. Pod tri, ne bih da licitiram brojevima, ali bojkot je proizveo pun efekat ukoliko ne izađe 40 odsto i manje birača, naravno, po poštenom monitoringu.”

S druge strane, Konstantin Samofalov kaže da uspešan bojkot u ovom momentu znači “ogoliti do kraja autokratsku prirodu ove vlasti i delegitimizovati je”: “Važno je doći i do ljudi koji danas glasaju za SNS, bilo jer su ucenjeni, zastrašeni ili pod stalnom paljbom režimskih medija koji ih danonoćno obmanjuju. Ovo je maratonska trka, u kojoj se mora pokazati mnogo strpljenja. Jedan bojkot nije dovoljan, kao ni jedna serija protesta. Ovakvi režimi ne padaju od jednog udarca, tome smo svedočili rušeći Miloševića.”

Međutim, Zoran Živković, koji je dugo bio visoko pozicionirani funkcioner Demokratske stranke, i to u dva ključna momenta: kada je DS odlučio da bojkotuje parlamentarne izbore u septembru 1997. i kada je srušen Milošević, 2000. godine, o ova dva iskustva i poređenju sa današnjim vremenom kaže: “Bojkot DS-a 1997. bio je greška i mi smo to zaključili već u januaru 1998, dva meseca nakon izbora. Ali situacija za DS i stranke oko nje je u tom trenutku bila lakša jer smo u više od 20 gradova i opština u Srbiji imali vlast. To nas je održavalo, jer smo imali mogućnost da dospemo do nekih medija, da postoje neki načini i institucije kroz koje smo mogli da vodimo svoju politiku. Ali ipak smo dva meseca kasnije shvatili da smo pogrešili. Izbori 2000, na kojima jesmo ostvarili odličan rezultat, formalno jesu bili prvi sledeći nakon onih koje smo bojkotovali, ali između toga se dogodilo svašta: bombardovanje, dodatno nasilje, ubistvo Slavka Ćuruvije, Ivana Stambolića, pokušaji ubistva još nekih političara, hapšenja, privođenja… Tako da ne možemo da poredimo to i ovo vreme.”

Kada je reč o rušenju Miloševića, Živković je izričit u tome da je režim Slobodana Miloševića srušen na izborima 24. septembra 2000, a ne Petog oktobra: “Milošević nije pao Petog oktobra, nego smo ga prvo pobedili na izborima, a Peti oktobar su bili dodatni radovi jer on nije hteo da shvati šta mu se desilo.” Iako ne isključuje mogućnost da Nova stranka bojkotuje neke naredne izbore, Živković smatra da je Milošević poražen pod mnogo gorim izbornim uslovima nego što je to danas slučaj.

ŠTA ĆE REĆI STRANCI: Potkrepljujući svoju tezu o apsolutnoj osuđenosti bojkota na neuspeh, Jovo Bakić ističe da je takav potez posebno problematičan “u svetlu relativne međunarodne podrške autoritarnom režimu”: “Treba samo obratiti pažnju na crnogorsku opoziciju u tom kontekstu.”

Ipak, Nikola Jovanović iz Naše stranke apsolutno je uveren u podršku međunarodne zajednice. “Bez obzira na podršku Vučicu u nekim konzervativnim evropskim krugovima, niko ne bi mogao da ostane slep na bojkot izbora, to je u razvijenom svetu jak signal. Podrška Vučiću bi oslabila i mnogi međunarodni političari bi počeli da ga ‘elegantno’ izbegavaju i konačno uvaže i srpsku opoziciju.”

S druge strane, Tatjana Macura se ne poziva na očekivanja i nade, već na konkretno iskustvo: “Nisam sigurna da bi u tom slučaju bilo ko iz međunarodne zajednice ikako odreagovao, jer formalno, sve ima oblik legitimnih izbora. Istraživači javnog mnjenja smatraju da bi međunarodnih reakcija bilo kada bi izašlo manje od 3 miliona birača, ali mi smo imali do sada prilike da vidimo kako reaguju na malu izlaznost. Bilo je lokalnih izbora sa mizernom izlaznošću gde niko nije reagovao. Čak ni opozicija nije reagovala, pa što bi međunarodna zajednica. Posle parlamentarnih izbora 2016. kada je bilo pitanje da li će Dveri preći cenzus ili ne, bila sam na razgovoru sa misijom OEBS-a kao predstavnica DJB i oni su rekli: ‘Sve mi razumemo, ali donesite nam dokaz, makar jedan fotokopirani zapisnik na kom postoji neregularnost i mi ćemo reagovati’, ni tada bukvalno niko nije mogao da dostavi zapisnike. Moje mišljenje je da opozicija mora da traži način kako da unutar institucija pokuša da se izbori za reč.”

IZBORI NA ULICI: Pored već etabliranih opozicionih struktura, pa i onih koji se nalaze u parlamentu, ne treba zanemariti ni one snage koje nisu dospele u institucije na republičkom nivou, ali nesumnjivo imaju određeni stepen relevantnosti i uživaju poverenje dela opoziciono raspoloženih građana. Jedna od takvih je svakako Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd, koja je u decembru potpisala zajednički dokument opozicije o borbi za fer i poštene izborne uslove. Radomir Lazović iz Ne da(vi)mo Beograd kaže da su izborni uslovi zaista daleko od fer, ali: “Jedina gora opcija od izlaska na ovakve izbore bio bi neuspeo bojkot.”

Lazović u razgovoru za “Vreme” kaže da je izlaznost na nedavno održanim lokalnim izborima pokazala da opozicija za sada ne može uspešno da sprovede bojkot: “Pre izgleda kao da Savez za Srbiju, koji je selektivno pozvao na bojkot, nije imao nikoga u opštinama u kojima nisu izlazili, nego kao organizovana kampanja bojkota. Da bi bojkot uspeo, takođe je potrebno učešće u predizbornoj kampanji, animiranje građana, argumetovanje i jasno pozicioniranje svih opozicionih aktera. Za sada to nismo videli. Organizacije širom Srbije, okupljenje oko Građanskog fronta nisu još donele odluku da li će izlaziti na izbore. A razloga za bojkot zaista ne nedostaje.”

A kada je reč o organizacijama okupljenim u Građanski front, nesumnjivo najvidljiviji među njima jeste Lokalni front iz Kraljeva, koji je na lokalnim izborima u tom gradu napravio pravo malo čudo, uspevši da osvoji šest odborničkih mesta. Vladimir Marović iz Lokalnog fronta pre svega se osvrće na Vučićeve najave izborima. Po njegovom mišljenju, to nije ništa drugo nego nastavak Vučićeve politike: “To podrazumeva negiranje svih principa za eventualno demokratsko odmeravanje snaga, a u cilju još sumanutijeg učvršćivanja besprizornog samovlašća i kriminalizovanog političkog marketinga. Probu takvih izbora imali smo pre mesec dana u četiri opštine u Srbiji. Nakon svega, pristajati na takve izborne uslove znači samo da ste deo obmane, čija su žrtva građani.”

Marović kaže da Lokalni front ne zanima bilo kakvo mešetarenje sa nosiocima vlasti i njihovom izbornom ponudom i da je to njihova poruka svim opozicionim snagama u zemlji, pa i strankama okupljenim u Savezu za Srbiju: “Ujedno, napomenuo bih da Lokalni front nema nikakve zahteve koje bi uputio vlastodršcima, jer ni na taj način ne nameravamo da legitimizujemo njihovu medijski preuveličanu moć.”

Međutim, Marović u razgovoru za “Vreme” pominje da uz izlazak na izbore ili bojkot postoji još jedna alternativa: “Naš je stav da mora postojati nedvosmislena rešenost da oni moraju da odu, jer su nam ukrali sve institucije. Upravo iz tih razloga građani i jesu na ulici. Ako treba, svoje izbore ćemo napraviti najtransparentnije moguće – upravo na javnim okupljalištima. Nije isključeno da u njima učestvuje baš pet miliona ljudi.”

Treba stvarati nove, drugačije institucije na ulici. Vratiti moć narodu. Rešenje je u neposrednoj, direktnoj demokratiji. Napraviti socijalnu mrežu preko koje bi se glasalo i odlučivalo svaki dan.
Savez za Srbiju već predlaže elektronsko glasanje u tački 2. svog programa.
To će vratiti veru u ličnu moć i suverenitet svakog građanina jer građani su nosioci suvereniteta.
Vremenom će se mreža omasoviti i imati sve veći uticaj u društvu.

1 komentar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

2 + 4 =

AUTORSKI TEKST
Dijalog

Artikulisan govor je jedna od temeljnih razlika ljudi i ostalih živih bića. Svest da ljudi svoje razlike treba da rešavaju razgovorom, a ne motkom razlikuje civilizovana i ona druga društva. Sposobnost da se razgovorom dođe do jasne opšte saglasnosti oko toga kako kanališemo nesaglasje je temelj demokratije i konstitucionalizma, iznad …

POLITIČKI STAV
Politika je jasan stav o privredi

(1) Srpska država na svim nivoima ne treba da troši više od 35% BDP (2) Ovo pod 1 je bitno jer je bolje manje od mnogo (siromašni postaju srednja klasa), nego mnogo od malo (siromašni uglavnom ostaju siromašni). (3) Uslov za rast je ekspanzija izvoza i to izvoza koji ima …

POLITIČKI STAV
Traktat o budućnosti Srbije

Da vodeći srpski državni i politički žreci stvarno žele da građanima predstave svoje uverljive vizije “Budućnosti Srbije”, oni bi prethodno morali da utvrde neporecive razvojne repere i da se lično suoče sa stvarnim životima građana, njihovim životnim standardom i da kao obične neprepoznatljive ličnosti, bez prisustva kamera, čuju njihove nenašminkane …