Да ли је бојкот неизбежан

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
1

Извор: НЕДЕЉНИК ВРЕМЕ бр.1463

Идеја о бојкоту било којих наредних избора потекла је из Савеза за Србију након локалних избора у Лучанима и од тада је тема разних шпекулација. Саговорници “Времена”, како из савеза, тако и из других опозиционих странака које су сагласне да изборни услови у Србији нису поштени, не слажу се око кључних ствари: да ли је бојкот сврсисходан, како проценити да ли је успешан, шта би рекла међународна заједница… неки, пак, не искључују улицу као легитимно “бирачко место”.


Након локалних избора у Лучанима у децембру прошле године, Савез за Србију, односно један од лидера Бошко Обрадовић (Двери) изјавио је да су на ове изборе изашли како би направили оглед, сачинили списак свих изборних неправилности и да ће све наредне изборе бојкотовати. Од тада до данас спекулације о могућем бојкоту могућих избора не престају, а контекст у ком се расправа одвија је следећи: у Београду се, дуже од месец дана, сваке суботе одржавају протестне шетње против политичког насиља, мотивисане бруталним пребијањем лидера Левице Србије Борка Стефановића; председник Србије Александар Вучић у јавни говор лагано уводи тезу о могућим изборима ове године; таблоиди су подељени на оне који естрадним порно аферама скрећу пажњу јавности са политичког живота и оне који предано раде на блаћењу не само опозиционих политичара већ сваке јавне личности која говори критички о владајућем естаблишменту. Да се у 2018. нешто померило и оживело на опозиционом делу политичког спектра – неспорно је. Тешко је оспорити и тезу да су београдски протести, који се сада шире и на друге градове, надишли политичко опредељење грађана који у њима учествују: свако је тамо због сопственог незадовољства и фрустрације стањем у ком се друштво налази, многи чак не би ни гласали ни за једног политичара с којим шетају у истој колони.

Прошла година донела је помак у том смислу што је дошло до јавне кулминације политичког незадовољства грађана и што се на улице излило све оно што смо од 2012. могли да видимо само на друштвеним мрежама. У том кључу треба читати и збуњеност дела јавности око захтева протеста, који су све само не јасно дефинисани. Формално гледано, захтеви јесу нејасни, али у суштини, очигледно је шта жуља свакога ко има нешто против владајућег режима: апсолутна окупација највећег дела медија, председниково свакодневно излажење из уставних овлашћења и, језгровито речено, потпуни колапс институција које би требало да буду на услузи сваком грађанину. Додајмо томе и незадовољство грађана политичким алтернативама које им се нуде. Звучи парадоксално да људи незадовољни опозицијом излазе на опозиционе протесте, али бар по ономе што видимо на друштвеним мрежама – то је чињеница.

Како год, парламентарни избори ће сигурно доћи, било као редовни 2020. било као ванредни, ове године. Србија је од увођења вишепартијског система и иначе имала више ванредних него редовних парламентарних избора, па неће бити никакво чудо да их имамо ове године. Имајући све то у виду, тема бојкота захтева подробнију анализу.

ЦИЉ СУ ИЗБОРНИ УСЛОВИ: Пре свега, подсетимо се: половином децембра, највећи део опозиције потписао је у Београду документ о заједничким условима за спровођење слободних и поштених избора. Документ су потписали представници Савеза за Србију, Демократске странке Србије, Социјалдемократске странке, Нове странке, Демократске заједнице војвођанских Мађара, покрета Доста је било, Странке модене Србије, Грађанске платформе и Иницијативе Не давимо Београд. Да је борба за фер изборне услове нешто што треба да претходи коначној одлуци о бојкоту, јасно је као дан. Међутим, шта то тачно значи?

“Бојкот избора има смисла ако се зна шта се ради сутрадан, пет дана након бојкотованих избора, месец дана, годину дана, четири године”, каже за “Време” лидер Нове странке Зоран Живковић: “То треба добро осмислити. Бојкот сам по себи не доноси ништа. Ако је бојкот корак ка некој другој активности, ка неком другом начину борбе, онда има смисла.”

Живковић каже да Нова странка није одлучила да учествује на следећим изборима, али сигурно још увек није одлучила ни да их бојкотује: “Наша одлука је да се доследно, сваког дана, до дана коначне одлуке, боримо за изборне услове, и то препоручујем свим колегама, било да су у опозицији, у невладином сектору или да су групе грађана. Ако бисмо сада донели одлуку о бојкоту, то би, свесно или несвесно, био поклон Александру Вучићу.”

Сличног је става и Константин Самофалов из Социјалдемократске странке. Он каже да под оваквим условима апсолутно не треба учествовати на изборима јер би опозиција тим потезом “само дала легитимитет Вучићевој аутократији”: “Он данас у својим рукама концентрише власништво над целокупним медијским простором у Србији, и у таквим околностима не постоје ни минимални услови за фер изборну борбу”, каже Самофалов. Међутим, и он наглашава да је борба за изборне услове приоритетнија од одлуке о бојкоту: “Свакако да ће се та тема наметати када будемо знали да ли ће и када бити ванредних избора. До тада ћемо наставити да инсистирамо на условима које смо дефинисали потписима свих странака на заједничком документу.”

Никола Јовановић из Народне странке, чланице Савеза за Србију, наглашава да опозиција заправо и не жели бојкот већ примарно фер и поштене изборе: “Ми се избора не бојимо; уколико режим сада обезбеди минимум фер и поштених изборних услова, избори се могу одржати и на јесен ове године, рецимо у октобру.”

Међутим, макар судећи по изјавама саговорника “Времена”, када је о бојкоту реч, много су одлучнији представници оних странака које су у Савезу за Србију, него осталих које су са њима потписале заједнички документ. Борко Стефановић каже да је незамисливо да било ко из опозиције изађе на “лакрдију од Вучићевих избора а да политички преживи”: “У самом Савезу није било превише расправе о томе јер избори нису расписани, али будите сигурни да нико од чланова Савеза није пропустио да се веома негативно изрази о изласку на изборе. Потпуно је лажна слика коју гура режим да неко у опозицији озбиљно размишља о изласку на изборе под овим неусловима”, каже он и додаје да ће одлука о бојкоту у Савезу за Србију бити донета искључиво консензусом.

Међутим, има и другачијих тонова. Посланица Странке модерне Србије, који је потписник заједничког документа о фер изборима, Татјана Мацура, поставља питање какав би резултат донео бојкот и који су критеријуми за утврђивање његове успешности: “Закон не прописује који је то довољан број бирача који би требало да бојкотује изборе па да се они могу сматрати нелегитимним.” Мацура каже да не смемо занемарити ни то да један део опозиције заправо није опозиција, већ сарађује са влашћу: “Ту пре свих мислим на Српску радикалну странку, али и на одређене посланике странака које јесу суштински опозиционе, али они наступају соло. Они би свакако учествовали на изборима и тиме им дали легитимитет. Има и оних који су сада ванпарламентарна опозиција, али такође блиска власти, тако да би се и они нашли као могући избор за парламент.” Самим тим, избори би били легитимни, без обзира, како на излазност, тако и на структуру опозиције у неком будућем скупштинском саставу.

КАКО ЗНАТИ ДА ЛИ ЈЕ УСПЕЛО: Управо због чињенице да не постоји законом прописан минимум излазности који би изборима одузео легитимитет, критеријум за евентуални успех или неуспех бојкота подложан је слободним тумачењима. Социолог Јово Бакић врло је изричит у томе да не постоји успешан бојкот: “Није ми познат успешан бојкот избора иако у потпуности разумем мотиве за такав потез. Опозиција би додатно била маргинализована.”

Никола Јовановић сматра да је бојкот успео уколико га, под један, СзС јединствено изгласа и убеди своје бираче да је то прави пут под оваквим околностима и под два, да и друге релевантне антирежимске странке исто одлуче: “Мислим да се око тога већ ствара консенсус. Под три, не бих да лицитирам бројевима, али бојкот је произвео пун ефекат уколико не изађе 40 одсто и мање бирача, наравно, по поштеном мониторингу.”

С друге стране, Константин Самофалов каже да успешан бојкот у овом моменту значи “оголити до краја аутократску природу ове власти и делегитимизовати је”: “Важно је доћи и до људи који данас гласају за СНС, било јер су уцењени, застрашени или под сталном паљбом режимских медија који их даноноћно обмањују. Ово је маратонска трка, у којој се мора показати много стрпљења. Један бојкот није довољан, као ни једна серија протеста. Овакви режими не падају од једног ударца, томе смо сведочили рушећи Милошевића.”

Међутим, Зоран Живковић, који је дуго био високо позиционирани функционер Демократске странке, и то у два кључна момента: када је ДС одлучио да бојкотује парламентарне изборе у септембру 1997. и када је срушен Милошевић, 2000. године, о ова два искуства и поређењу са данашњим временом каже: “Бојкот ДС-а 1997. био је грешка и ми смо то закључили већ у јануару 1998, два месеца након избора. Али ситуација за ДС и странке око ње је у том тренутку била лакша јер смо у више од 20 градова и општина у Србији имали власт. То нас је одржавало, јер смо имали могућност да доспемо до неких медија, да постоје неки начини и институције кроз које смо могли да водимо своју политику. Али ипак смо два месеца касније схватили да смо погрешили. Избори 2000, на којима јесмо остварили одличан резултат, формално јесу били први следећи након оних које смо бојкотовали, али између тога се догодило свашта: бомбардовање, додатно насиље, убиство Славка Ћурувије, Ивана Стамболића, покушаји убиства још неких политичара, хапшења, привођења… Тако да не можемо да поредимо то и ово време.”

Када је реч о рушењу Милошевића, Живковић је изричит у томе да је режим Слободана Милошевића срушен на изборима 24. септембра 2000, а не Петог октобра: “Милошевић није пао Петог октобра, него смо га прво победили на изборима, а Пети октобар су били додатни радови јер он није хтео да схвати шта му се десило.” Иако не искључује могућност да Нова странка бојкотује неке наредне изборе, Живковић сматра да је Милошевић поражен под много горим изборним условима него што је то данас случај.

ШТА ЋЕ РЕЋИ СТРАНЦИ: Поткрепљујући своју тезу о апсолутној осуђености бојкота на неуспех, Јово Бакић истиче да је такав потез посебно проблематичан “у светлу релативне међународне подршке ауторитарном режиму”: “Треба само обратити пажњу на црногорску опозицију у том контексту.”

Ипак, Никола Јовановић из Наше странке апсолутно је уверен у подршку међународне заједнице. “Без обзира на подршку Вучицу у неким конзервативним европским круговима, нико не би могао да остане слеп на бојкот избора, то је у развијеном свету јак сигнал. Подршка Вучићу би ослабила и многи међународни политичари би почели да га ‘елегантно’ избегавају и коначно уваже и српску опозицију.”

С друге стране, Татјана Мацура се не позива на очекивања и наде, већ на конкретно искуство: “Нисам сигурна да би у том случају било ко из међународне заједнице икако одреаговао, јер формално, све има облик легитимних избора. Истраживачи јавног мњења сматрају да би међународних реакција било када би изашло мање од 3 милиона бирача, али ми смо имали до сада прилике да видимо како реагују на малу излазност. Било је локалних избора са мизерном излазношћу где нико није реаговао. Чак ни опозиција није реаговала, па што би међународна заједница. После парламентарних избора 2016. када је било питање да ли ће Двери прећи цензус или не, била сам на разговору са мисијом ОЕБС-а као представница ДЈБ и они су рекли: ‘Све ми разумемо, али донесите нам доказ, макар један фотокопирани записник на ком постоји нерегуларност и ми ћемо реаговати’, ни тада буквално нико није могао да достави записнике. Моје мишљење је да опозиција мора да тражи начин како да унутар институција покуша да се избори за реч.”

ИЗБОРИ НА УЛИЦИ: Поред већ етаблираних опозиционих структура, па и оних који се налазе у парламенту, не треба занемарити ни оне снаге које нису доспеле у институције на републичком нивоу, али несумњиво имају одређени степен релевантности и уживају поверење дела опозиционо расположених грађана. Једна од таквих је свакако Иницијатива Не да(ви)мо Београд, која је у децембру потписала заједнички документ опозиције о борби за фер и поштене изборне услове. Радомир Лазовић из Не да(ви)мо Београд каже да су изборни услови заиста далеко од фер, али: “Једина гора опција од изласка на овакве изборе био би неуспео бојкот.”

Лазовић у разговору за “Време” каже да је излазност на недавно одржаним локалним изборима показала да опозиција за сада не може успешно да спроведе бојкот: “Пре изгледа као да Савез за Србију, који је селективно позвао на бојкот, није имао никога у општинама у којима нису излазили, него као организована кампања бојкота. Да би бојкот успео, такође је потребно учешће у предизборној кампањи, анимирање грађана, аргуметовање и јасно позиционирање свих опозиционих актера. За сада то нисмо видели. Организације широм Србије, окупљење око Грађанског фронта нису још донеле одлуку да ли ће излазити на изборе. А разлога за бојкот заиста не недостаје.”

А када је реч о организацијама окупљеним у Грађански фронт, несумњиво највидљивији међу њима јесте Локални фронт из Краљева, који је на локалним изборима у том граду направио право мало чудо, успевши да освоји шест одборничких места. Владимир Маровић из Локалног фронта пре свега се осврће на Вучићеве најаве изборима. По његовом мишљењу, то није ништа друго него наставак Вучићеве политике: “То подразумева негирање свих принципа за евентуално демократско одмеравање снага, а у циљу још суманутијег учвршћивања беспризорног самовлашћа и криминализованог политичког маркетинга. Пробу таквих избора имали смо пре месец дана у четири општине у Србији. Након свега, пристајати на такве изборне услове значи само да сте део обмане, чија су жртва грађани.”

Маровић каже да Локални фронт не занима било какво мешетарење са носиоцима власти и њиховом изборном понудом и да је то њихова порука свим опозиционим снагама у земљи, па и странкама окупљеним у Савезу за Србију: “Уједно, напоменуо бих да Локални фронт нема никакве захтеве које би упутио властодршцима, јер ни на тај начин не намеравамо да легитимизујемо њихову медијски преувеличану моћ.”

Међутим, Маровић у разговору за “Време” помиње да уз излазак на изборе или бојкот постоји још једна алтернатива: “Наш је став да мора постојати недвосмислена решеност да они морају да оду, јер су нам украли све институције. Управо из тих разлога грађани и јесу на улици. Ако треба, своје изборе ћемо направити најтранспарентније могуће – управо на јавним окупљалиштима. Није искључено да у њима учествује баш пет милиона људи.”

Treba stvarati nove, drugačije institucije na ulici. Vratiti moć narodu. Rešenje je u neposrednoj, direktnoj demokratiji. Napraviti socijalnu mrežu preko koje bi se glasalo i odlučivalo svaki dan.
Savez za Srbiju već predlaže elektronsko glasanje u tački 2. svog programa.
To će vratiti veru u ličnu moć i suverenitet svakog građanina jer građani su nosioci suvereniteta.
Vremenom će se mreža omasoviti i imati sve veći uticaj u društvu.

1 коментар

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

12 − = 10

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Трактат о будућности Србије

Да водећи српски државни и политички жреци стварно желе да грађанима представе своје уверљиве визије “Будућности Србије”, они би претходно морали да утврде непорециве развојне репере и да се лично суоче са стварним животима грађана, њиховим животним стандардом и да као обичне непрепознатљиве личности, без присуства камера, чују њихове ненашминкане …

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Пољопривреда – највећа рана друштва

Статистика је неумољива. Данас се у Србији само 60% пољопривредног земљишта користи се за интезивну пољопривредну производњу. Садашња пољопривредна газдинства сведена су на окућнице и на породичну економију. Даља неумољивост статистике указује на то да данас просечно пољопривредно газдинство чини 1,2 члана. Стање српске пољопривреде на крају 2018. је, благо …

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Да ли ће Београд постати нова Бања Лука или ново Скопље?

Одговор на ово питање зависи највише од грађана који у Београду већ више од два месеца демонстрирају сваке суботе. У последњих пар недеља то више није само Београд, покренули су се и други градови Србије. Због тога су узбуђени сви – и власт и опозиција. Али то узбуђење није програм. …