fbpx

Пољопривреда – највећа рана друштва

ПОЛИТИЧКИ СТАВ

Статистика је неумољива. Данас се у Србији само 60% пољопривредног земљишта користи се за интезивну пољопривредну производњу. Садашња пољопривредна газдинства сведена су на окућнице и на породичну економију. Даља неумољивост статистике указује на то да данас просечно пољопривредно газдинство чини 1,2 члана.

Стање српске пољопривреде на крају 2018. је, благо речено, забрињавајуће. Кључни проблем је поседовна структура и велика уситњеност парцела. Просечна величина индвидуалног газдинства износи тек пар хектара, а газдинства која поседују мање од десет хектара чине 94,5% укупног броја газдинстава. На овако малим поседима, чије парцеле притом нису укрупњене, јако је тешко организовати праву пољопривредну производњу.
Неодговарајућа аграрна политика деценијама уназад додатно је довела до смањења величине земљишних поседа. Уситњавање је било најизраженије у другој половини XX века, у деценијама када се индивидулани произвођач стављао у подређени положај у односу на земљорадничке задруге и државна (друштвена газдинства). Кап која је прелила пољопровредну чашу свакако је била транзиција почетком овог века, потпомогнута светском економском кризом 2008. Притом се број малих пољопривредних газдинстава смањује, под утицајем демографских процеса, миграција на релацији село-град, јачања крупног капитала у пољопривреди и разно-разним развојним ограничењима малих газдинстава (хроничан недостатак капитала и акумулације, неповољне кредитне линије, недоступност тржишта и ниске цене пољопривредних производа).

Све ово довело је до тога да на овим газдинствима доминира традиционална, екстензивна, слабо продуктивна и често нерентабилна производња. Мала величина пољопривредног поседа директно утиче на повећање трошкова производње, а самим тим и до неконкурентности на ионако нестабилном тржишту. Са несигурном производњом и још несигурнијим тржишним вишковима, српски пољопривредни произвођач је доведен у ситуацију да посегне за “смањењем” ризика производње, то јест за сваштарењем, односно не специјализацијом производње. Притом, просечна старосна доб нашег сељака из године у годину расте, а са њом расте и немогућност активнијег учешћа у пољопривредним токовима. Тако имамо све више и више необрађених површина, све више и више парлога, што је произвело драстично смањивање броја пољопривредних газдинстава, а да притом није довело до укрупњавања поседа.

Дакле, српска пољопривреда нема наследнике. Другим речима, мала газдинства су до те мере уситњена и онеспособљена да се са правом поставља питање: да ли је уопште могуће у оваквим условима направити економски рационалну производњу? Уз све наведено, поставља се и питање шта радити са пољопривредним газдинсвима која нису ни регистрована? Процена је да таквих газдинстава има близу 30%, а почев од 2004. године држава својом аграрном политиком фаворизује само регистрована пољопривредна газдинства, што указује на чињеницу да је “ван домашаја” остало на десетине и десетине хиљада сеоских породица и њихових имања.

Овакви показатељи, ма колико делују депримирајуће, ипак могу бити добар показатељ у ком правцу треба да иде наша аграрна политика. Очигледно је да је економски значај ових газдинстава у раскораку је са њиховим потенцијалним могућностима, јер величина поседа или парцеле не мора нужно да буде препрека за ефикасно бављење пољопривредом.

Наравно, то се не односи на произвођаче ратарских и делом воћарских култура. Наиме, постоји низ могућности за израду политике одрживог развоја пољопривреде у руралним срединама и на микро парцелама. А за то је, поред кадровске стручности, потребна и политичка воља за доношење таквих вишедеценијских стратегија. Такође, удруживање малих произвођача у пољопривредне задруге, било да су оне секторске или географске, може донети укрупњен наступ на тржишту, а то значи и боље услове код набавке репроматеријала и боље услове код пласмана производа.

Буџетом за 2019. годину држава је предвидела субвенције за пољопривреду у износу од 350 милиона еура или 3,3% укупних буџетских расхода. Подељено са број газдинстава или бројем хектара, помоћ је далеко од довољне. С обзиром на то да је пољопривреда грана привреде коју треба највише помагати, можда целокупну стратегију треба окренути на тумбе и у њу уложити много више, а са паметном дугорочном стратегијом учинити да субвенције временом постану дегресивне, то јест, да се смањују како резултати буду бољи.

И да закључимо: све док је сељак-произвођач терет држави, а данас то јесте, а држава њему маћеха, нити он нити држава не могу напредовати. А ако би се ствар у корену изменила, те држава постала прави сервис својих грађана, ствар може кренути на боље.

Владан Ћосић
Члан Ширег председништва Странке модерне Србије
Шабац

Нема коментара

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

21 − = 11

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Стевановић о потписаном уговору са ЕИБ

Александар Стевановић, копредседник и народни посланик Странке модерне Србије поводом потписивања уговора са Европском инвестиционом банком (ЕИБ) за изградњу деонице Ниш-Мердаре (ауто-пут Ниш-Мердаре-Приштина) изјавио је: “Јако је тужно гледати како се ауто-пут ка Косову и Албанији представља код дела наше политике. Добили смо јуче 40 милиона, што је 5% вредности …

АУТОРСКИ ТЕКСТ
Дијалог

Артикулисан говор је једна од темељних разлика људи и осталих живих бића. Свест да људи своје разлике треба да решавају разговором, а не мотком разликује цивилизована и она друга друштва. Способност да се разговором дође до јасне опште сагласности око тога како каналишемо несагласје је темељ демократије и конституционализма, изнад …

ПОЛИТИЧКИ СТАВ
Политика је јасан став о привреди

(1) Српска држава на свим нивоима не треба да троши више од 35% БДП (2) Ово под 1 је битно јер је боље мање од много (сиромашни постају средња класа), него много од мало (сиромашни углавном остају сиромашни). (3) Услов за раст је експанзија извоза и то извоза који има …